Page 72 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

snazi i veštini mogao da bude, i što će jednog dana verovatno i biti. Ali to polazi za rukom
samo izuzetnim ljudima čija dela bacaju svoju svetlost i na naš put.

*

Jeste li primetili koliko ludaka i manijaka ima oko vas? Obratite pažnju, pa ćete videti. I
kod onih koje smatramo normalnim javi se povremeno blesak nekog ludila ili nečeg što liči
na ludilo, potraje duže ili kraće, pa prođe kao da nije nikad ni postojao. Ali vi posle toga
znate na čemu ste i gde da svrstate toga čoveka. Istina, ima i takvih sa kojima se družite
ili viđate godinama, a da nikad niste primetili ništa što bi moglo da liči na ludilo. To znači
samo da taj nije imao prilike da se oda. Ili vi niste umeli da vidite. Jer, primetili vi to ili ne,
možete slobodno uzeti kao pravilo da u svakom od ovih oko vas ima kvasac ludila,
ovakvog ili onakvog, većeg ili manjeg. (Razume se da to važi i za vas, lično, u odnosu
prema drugim ljudima.)

Različite su i mnogobrojne sitne ili krupne vrste duševnih poremećaja od kojih ovi ljudi
pate, nekad primetno, a nekad skriveno, ali mi se čini da ih ponajčešće napada i zanosi
ludilo veličine, golemaštvo raznih oblika i stepena.

*

Javi se misao, jasna i munjevita, kao otkriće, jedna od onih jutarnjih misli koje ne traju
dugo, ali nikad ne izblede potpuno, nego se posle dužeg ili kraćeg vremena javljaju
ponovo, neizbežno i sigurno. Misao da ljudski rod, zajedno sa svim onim što je smislio,
stvorio ili otkrio i nazvao imenom - ne postoji, i da je sve to zajedno plod zablude i igra
slučaja. Rađanje, život i njegove promene - sve je to greška našeg vida i varka kratkog
uma, posledica naše brzopletosti i lude potrebe da svaki čas pokušavamo da zaustavimo
moćni i nezadržljivi tok života, da iz njega izdvajamo pojedinosti i da ih proglašavamo
trajnim, konačnim, svojim. A u stvari sve što postoji i što nas pokreće i nosi, muči i ubija
nije drugo do naivna i sujetna igra koju nije trebalo počinjati i koju bi valjalo tiho i
neprimetno prekinuti što pre.

To je nauk ranog jutra i odmornog duha.

*

Kad vam umre neko drag i blizak, vi tek tada pravo i potpuno sagledate ono što ste ranije
samo naslućivali i o čemu ste često razmišljali. To jest: ukaže vam se sva ogromna i
strašna nesrazmera između nestalnosti, krhkosti i kratkoće ovog našeg ličnog života, s
jedne strane, i svih naših osećanja, shvatanja, planova, pothvata, želja i potreba, s druge.
I čovek se tada krši i savija, manji od crva i slabiji od slamke, umire bez bolesti i smrti,
oboren i satrven samom činjenicom da je takva apsurdna nesrazmera mogućna, i da je
organski utkana u sarau osnovu našeg postojanja, u ono što mi pogrešno i neopravdano
smatramo i nazivamo našim životom.

Živimo od iluzija, od njih i ginemo.

*

Opet ću morati da kažem nešto što nije ni novo ni neobično.