Page 69 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Kad bi se sakupila i ujedno sabrala lična osećanja gneva, protesta, gađenja i ogorčenja sa
kojima su ljudi pojedinci umrli, uzalud dozivajući pravdu i zaštitu - kad bi tako nešto bilo
mogućno - bila bi to velika snaga, divan prizor, i uteha ljudskom duhu zauvek. Nažalost, to
je nezamislivo i neizvodljivo. Svak umire u tami i teskobi svoga očajavanja, a većina sa
osećanjem uzaludnosti svojih najboljih težnja i napora.

*

„Sve ima svoje granice.“ - Kako je jednostavno ponoviti te reči banalne klasične istine.
Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u čemu nije osetio potrebu ni pokušao da ide
daleko i tako se nije ni mogao naći na nekoj granici. Uostalom, u detinjstvu, dok su
čovekove snage nerazvijene, pitanje granica i ne postavlja se pred nas, jer se ozbiljno i ne
sukobljavamo s njim; tek sa mladošću i zrelim godinama počinju naši sudari i naši
obračuni sa granicama, a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice naših snaga i
našeg trajanja. Tada je i samo naše postojanje, kao takvo, nerazdvojno vezano sa
pojmom granice, i to svuda i u svemu. I naši najveći usponi i „uspesi“ u stvari su samo
granice naših moći i nastojanja, tek obrnuto protumačene i drugim imenom nazvane. Ono
što ponekad u svom ili tuđem životu nazivamo „vrhunac sreće“ samo je jedna od tih
granica, a naš grob, koji nas pouzdano čeka negde, u zemlji ili u kamenu, poslednja je od
naših granica. Tek kad jednom i njega, zajedno sa nama, nestane u prostoru i sećanju,
možemo se nadati da ćemo se osloboditi prokletstva granice i ući, valjda u bezgranično
carstvo nepostojanja.

*

Ponekad se cela ova šarena dnevna stvarnost našeg života zanjiše kao tanka kulisa i mi,
za trenutak jedan, sagledamo ono što se nalazi iza nje. Od toga nam se zavrti u glavi,
ponese nas laka nesvestica koja brzo prođe, ali posle toga čuvamo dugo sećanje na taj
trenutak, kao saznanje koje nas krepi i daje nam snage da izdržimo ovu stvarnost na koju
smo osuđeni.

*

Vredelo bi, zaista, da postoje život i svest i posle naše fizičke smrti. Vredelo bi već zato
što bismo se s vremena na vreme mogli slatko nasmejati svim obzirima, brigama i
strahovanjima, i svemu onom što nas sada uznemiruje, muči i satire. A kako, po svemu
sudeći, takvog života nema i ne može ga biti - smejmo se sada. Odmah!

*

Otkud čoveku misao o potrebi harmonije, o grehu i kazni? Samo mogućnost postojanja
takve misli u nepomirljivoj je suprotnosti sa načinom na koji ljudi dolaze na svet, žive u
njemu, i odlaze iz njega. Otkud? Ne nalazim odgovora, Izgleda da je čovek postao prva
žrtva te igre koju je sam izmislio, a za koju nije stvoren i koji nije dorastao.

*

Misao o ljudskoj krivici, sama činjenica da može da postoji takva misao, isključuje svaku
mogućnost potpune sreće i trajnog mira u ljudskom životu. Ta misao se morala javiti