Page 287 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

sliku napuštenosti i beznađa, na putu iz sveta živih u neslućeno carstvo nepostojanja.
Gde je tu kraj, gde početak, a gde su svrha i smisao svega?

*

Jedan snažan i trezven čovek, poreklom iz Crne Gore, inženjer po zanimanju, koji se
bavio politikom, učestvovao u ratovima i revolucijama, a vešt je i trgovinskim poslovima i
video je sveta. Ume lepo da priča, a u njegovom pričanju primetio sam ovo. Kad govori o
ratu, revoluciji ili spoljnoj trgovini, upotrebljava konvencionalne reči iz tekućeg govora,
često i klišetirane izraze iz štampe ili javnog života. Ali kad priča o svom detinjstvu, njegov
rečnik se menja. Tako, na primer, kazujući neki događaj iz rane mladosti, on kaže:
„Probudili su me toga dana u cik zore same...“ I kod tih reči lice mu za sekund preli
neobičan sjaj, za tren jedan samo, i nestade, a priča se nastavi.

Očigledno, u njemu je negde duboko, kao zračak sakrivenog sjaja i treptaj prigušenog
zvuka, živeo taj cik zore same, i javljao se kad god mu se za to ukazala prilika, po dubokoj
unutarnjoj potrebi, a često i bez veze sa njegovim sadašnjim životom.

*

U Herceg Novom postoje na nekoliko mesta starinske česme ili samo tragovi česama. Po
izgrađenim prilazima, po zidu ili podzidama vidi se da su tu neke česme bile oduvek, još u
tursko vreme, a možda i ranije. Neke od tih česama već su presahle ili zapuštene, i tako
propale da im se jedva naslućuje trag. Neke još teku jakim, svetlim mlazom, a neke cure
ili samo kaplju kao rakijski kazan. Kod nekih je još sačuvana karakteristična turska lula od
kamena, već izlizana od ruku i nagrižena od vremena, a kod nekih je potpuno nestala i
zamenjena železnom cevi docnije austrijske epohe. Neke su utvrđivane cementom našeg
vremena, a iznad njih su još vidljivi tragovi turskog natpisa koji više niko neće nikad
pročitati; iznad jedne piše još samo delimično čitljivo da je „...obnovljena 1738. godine, u
doba dužda...“.

Često sednem pored neke od tih česama, pokvasim ruke i ovlažim čelo, i slušam romon
vode i gledam slabe tragove gradske civilizacije za nekoliko vekova unazad.

Ova voda potiče od kiša i snegova sa strmih planina koje su se nadnele nad gradom, cedi
se i probija, kao kroz filtere, kroz bezbrojne naslage humusa, kamena i spletova žila i
korenja, a ovde nadomak mora izbija iz mraka na videlo dana. Ona ima svoje ime u jeziku
ljudi ovog kraja, često i svoju legendu, vezanu za neki stvarni događaj u ovom gradu ili
pozajmljenu od drugih zemalja i vekova.

Slušajući šapat česme pored koje sedim, ja zamišljam njeno poreklo, njen postanak i tok
do ovog mesta i oblika. Gledam naraštaje onih koji su se na njoj napajali ili njenom vodom
prali, kvarili je, mutili; čistili i obnavljali kroz razna vremena. Vidim tvrde Turke Novljane
kako, zasukanih rukava i bosi, čuče na ovim pločama i uzimaju avdest. Čujem, čini mi se,
šapat kojim za'hvaljuju bogu na njegovom daru i mole pokoj i za dušu onog ko je ovu
česmu uhvatio, ozidao i učinio je pristupačnom svojim savremenicima i onima koji će doći
posle njega. Vidim i redove gradske dece koja pune svoje krčage ili bakrene sudove, ne
misleći ni na šta drugo do na svoju igru i graju. I putnika ponekad vidim, jednog od hiljada
koji su se u prolazu ovde zaustavljali, tražeći od skromne česme okrepe i odmora.
Privezavši konja malo podalje, sedi u dragoj hladovini koju će već idućeg časa napustiti