Page 286 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Na pijaci Zeleni venac dovikuje jedan ugojen, rumen čovek zapuštena izgleda (neobrijan,
umašćeno odelo):

- Takav ti je Srbin; dok ima, on jede dok ne pukne, a kad nema, on trpi dok ne crkne.

*

93
Aganagići žive od svog nâma . To izgleda smešno i neverovatno, ali je tako, i to će vam
kazati svak u Sarajevu.

Da čovek stane da ispituje ovog Aganagića i njemu slične, šta je upravo taj njihov ponos,
na čemu je zasnovan, kuda vodi - ali da ih to pita ne ovde u Sarajevu, gde su oni jedna od
pet prvih porodica i gde nikom ne odgovaraju na pitanja, nego da ih pita na nekom
sudnjem danu gde nema obmane ni samoobmane, laži ni uvijanja - niko od njih ne bi
mogao dati odgovora. Pa ipak, tako je, taj ponos postoji; ne bi trebalo da postoji ni da se
naziva ponosom, jer ponos i nije nego šuplja predrasuda, nadmena oholost i drska varka,
ali postoji i naziva se. On je činjenica, štetna, naopaka, oduvek besmislena, a danas
apsurdna, ali - činjenica. I ta činjenica - aganagićevski ponos - uticala je iz naraštaja u
naraštaj na njihovo mišljenje i osećanje, tako da im je prešla u narav i da određuje njihove
postupke i utiče na postupke drugih prema njima, da i dan-danas u stvari od nje žive. Da,
žive, jer oni tu svoju urođenu sposobnost da se nametnu drskom silom uobražene veličine
udišu sa prvim dahom, jedu celog života kao hleb, i ne samo kao hleb nego i kao meso i
kao kolač, troše je i uživaju kao raskoš i otmenost koju im svak bez pogovora priznaje; i
tako im ona postaje drugom prirodom, da njome primaju i ocenjuju sve oko sebe i da kroz
nju svet gleda njih.

Ali kad bi se društvo setilo i usudilo da samo jednom postavi pitanje njihovog ponosa, šta
je on u stvari i na čemu je zasnovan, onda bi moglo dobiti samo jedan odgovor: ni na
čemu nije zasnovan, jer ne postoji u stvari; postoji samo njihova urođena sposobnost da
se nametnu, a ta sposobnost ima snagu stihije, ukroćene, u porodične svrhe upregnute,
lukavo i bezdušno iskorišćavane stihije.

Tako je s Aganagićima, tako i sa onih ostalih nekoliko njima bliskih i sličnih velikih
porodica. Jer, na kraju, od lažnog novca živi se isto kao i od pravog, samo ako čovek
uspe da taj lažan novac proturi kao pravi, i ako pri tom uspe da ostane neotkriven.

*

U ambulanti klinike za uši, grlo i nos. Na metalnom stolu leži postariji, punačak čovek u
bolničkoj pidžami na pruge. Sestra sa pincetom u ruci radi nešto oko njegovog nosa. Čuje
se njegovo teško disanje. Sve zajedno: slika nemoći, nesnalaženja, i rutinskog,
beznadnog nastojanja.

Ako dopustimo za trenutak da čovek koji leži bolestan ima besmrtnu dušu - a zašto da to
ne učinimo kad ih ima mnogo za koje takvo mišljenje predstavlja tvrdo i trajno verovanje?
- onda je ovaj obični bolnički prizor pun tragičnog značenja. Ovaj čovek je začet u majci
sudarom dva čudesna orgazma, nošen dugo i pažljivo u njenom živom i toplom telu,
uobličavan i doterivan „rukom prirode“ ili „božijom rukom“, sve do najfinijih sitnica, i tada
izbačen, sve po istim zakonima, u ovaj prostrani neorganizovani svet, da se kreće i
snalazi kako zna i ume. A taj put ga je, posle pedesetak godina i dosta udesa i promena,
doveo na ovaj metalni ležaj. Tu, sa ravnodušnom i tupom bolničarkom pored sebe, pruža