Page 261 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 261
jer je svaka pojedina od njih sadržana u onoj koja dolazi posle nje, tako da će na kraju sve
biti, sa celom svojom snagom i smislom, sačuvane u poslednjoj, i onda kad ugasne naše
oko, zajedno sa svojom iskrom.
*
Ljudi na Istoku.
Oni posredno žive. Zaobilazno napreduju u životu, pri čemu, izgleda, nije važan sam
napredak koliko način hoda, ono što se u hodu kaže, ili ime koje se daje predelima kroz
koje se prolazi.
*
Govoreči o sebi, čovek se žali.
Ja ne znam šta sam ja, odakle dolazim ni kuda idem. Nejasno mi je ono što je bilo,
nerazumljivo ovo što sada biva, i potpuno nedogledno ono što bi moglo biti i što će biti.
Zbog toga ja i ne mogu ništa da uradim, da ostanem pri jednoj misli, ni da se skrasim na
jednom mestu. Zbog toga ja nikad unapred i sigurno ne znam šta ću odgovoriti na neko
pitanje, ni kako postupiti u slučaju kad se mora delati. Nemam uzora pred sobom, ni
primera u sećanju, ni nagona u krvi, ni ustaljenog pravila u svesti. Nisam toga nikad imao,
niti to u životu naučio; naprotiv, s godinama se sve teže snalazim, sve manje znam, i što
god zamislim, kažem ili učinim, ispada na nesreću moju i na nezadovoljstvo ljudi oko
mene. Ne umem da živim, a zovem se čovek. Između mojih snova i mojih misli i
postupaka na javi - nikad nije bilo mnogo razlike, a s godinama ona biva sve manja. Sve
se meša. Bojim se - i to je moja velika muka - da će me nesmisao i sramota preplaviti i
odneti sa sveta pre nego što me zemlja pokrije i zakloni od očiju ljudi.
*
Čovek u četrdesetim godinama, sa dozom urođene osionosti, sa sadizmom razmaženog
dečaka bez osnovnog vaspitanja, sa nasleđenom sposobnošću preziranja i potcenjivanja
drugih ljudi i tuđih misli, dela i postupaka. To njegovo nipodaštavanje, koje je samo sebi
svrha, nije stalno ni zasnovano na nekim utvrđenim shvatanjima i pogledima. Ne, ono
klizi, kao svetlost nekog reflektora, preko svih pojava savremenog sveta i zadržava se
ćudljivo i bez opravdanja, negde duže negde kraće, unižava, karikira i svlači najniže sve
ono što u tom trenutku osvetljava. Ali to je jalov i uzaludan trud, jer kad se taj razorni mlaz
svetlosti vrati na mesto na kome je juče sve poharao, unakazio i polomio, on nalazi sve
opet uspravno, čisto i netaknuto. Tada mora da razara i ruši ponovo. I tako večno
nastavlja svoj prokleti sizifovski posao. Živi od obaranja, a sam ne biva od toga ni za
dlaku viši.
*
Teškoća nije u tome kako da čovek zaspi, nego kako da se ne budi. To zna mnogi od nas.
Retke su srećne noći kad spavaš pet sati bez prekida i buđenja. Redovno se dešava da
se oko tri sata po ponoći preneš iz prvog sna. Probudi te zaptiven dah, i to obično u vezi
sa neprijatnim snom. Malo-pomalo se pribiraš dok se potpuno ne rasaniš. I tada otpočne
vreme ponoćnog bdenja u trajanju od dva do tri sata. Ranije si palio svetlost i pokušavao
da čitaš i tako, možda, svedeš san na oči. Sad to već odavno ne činiš. Sa poslednjim
