Page 260 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

neba. Sve oko mene vlažno, kao natrulo. Avetinjski izgledaju cvetovi koji neće da umru, a
ne mogu da žive. I trava je pretežno zelena, ali karikatura one letošnje, tuđa i nemila.

Ovako izgledaju predeli kad se zamore da budu lepi i kad, u zimskom snu lepote,
skupljaju snagu za nova cvetanja.

*

U našim krajevima koji su bili pod Turcima, naročito onim najzaostalijim, tragovi robovanja
vide se nekad manje, nekad više, a ima trenutaka kad pred nama iskrsnu svi odjednom, u
punoj svojoj težini. Tada vidimo da je tu sačuvan život, ali po cenu koja je skuplja od
vrednosti života samog, jer se snaga za odbranu i održanje pozajmljivala od budućih
naraštaja, koji su se rađali zaduženi i opterećeni. U toj borbi preživeo je goli nagon za
odbranom života, dok je život sam izgubio toliko da mu nije ostalo mnogo više od samog
imena. Što stoji i traje, okrnjeno je ili iskrivljeno, a što se rađa i nastaje, u zametku je
zatrovano i ojađeno. Misli i reči ovih ljudi ostaju nedovršene, jer su u korenu zasečene.

*

Hladno je. Blato je. Gusta kiša, nošena studenim vetrom, obavija selo i stvara atmosferu
jeze i drhtavice. Sve živo se sakriva negde, zaklanja za nešto, pokriva nečim. A vetar,
kiša i studen vladaju nad tom prazninom kao ružni pobednici koji ne znaju šta bi sa
svojom pobedom.

Čovek je osuđen da kroz mali prozor gleda nebo i zemlju, rad njegovih čula je poremećen
i zbrkan, svest o sebi zamračena, a pojam o dimenzijama sopstvenog tela izvitoperen. I
čovek oseća da se gubi. Zaboravio je već kakav je nekad bio, a sad je nikakav. Oseća da
je iznutra poharan. Ne može da da sebi računa o tome kakav je u sebi ni kako izgleda u
očima ljudi. Svisnuće i skapati možda u ovoj seljačkoj sobici, imajući pred očima ovaj vidik
koji ubija, a ništa mu neće pomoći što zna da tamo iza ovih planina teče i blešti drukčiji
život njegovog sveta. Naprotiv.

*

Kad sedim pred kućom, ja imam pred sobom vidik koji izgleda kao da ga je birao neki
ljubitelj prirodnih lepota, a ne igra slučaja. Vidim široki otvor Boke i celom njegovom
neprekidnom dužinom oštru ivicu mora, kao zategnut konopac tamnosafirne boje, od rta
Ljuštice do Punta ostra, na kom moja mašta izvodi povazdan svoje nevidljive i nečujne
igre i pelivanluke. To je osvetljen čudesni izlog, sačinjen od nedogledne pučine mora i
nebeske vedrine bez oblačka i talasa, bez broda na vidiku. To je svetla pustinja i svim
mogućnostima bogata praznina. A za mene, tu se dešavaju neočekivane promene i
neverovatni prizori koje samo ja vidim i nad kojima prolaznost nema vlasti, jer se rađaju i
umiru u istom trenu, tako da između njihovog postanka i nestanka nema ni najmanjeg
razmaka i da vreme ne može između njih ubaciti svoju razornu klicu. Pojavljuju se i
nestaju u jednom istom blesku; ne traju, i večni su, jer se večno menjaju i tako ne podležu
prolaznosti.

To su projekcije koje nastaju u određenom trenutku, pod određenim uslovima, kad iskra
našeg pogleda plane u dodiru sa vasionskim ognjem vidika koji zemlja i more prostiru
pred nama. U tim prizorima sve je od ognja, ali ognja raznovrsnog po svom poreklu i
svojoj prirodi, i sposobnog za hiljadu hiljada promena i preobražaja. Te slike se ne pamte,