Page 263 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Povodom smrti jednog suseda.

Ima među ljudima i takvih primera koje bismo mogli nazvati: čovek-promašaj. To su na
izgled obični ljudi, fizički dobro razvijeni i duhovno „normalni“, mirni i prijatni. A u stvari
takav čovek je u ovom svetu isto što prazan klas na njivi. Takav je bio i ovaj. Nikad se
valjda dve misli nisu ukrstile ni dva osećanja sudarila u njemu. Nikad nije ni u pomislima
otišao ni za milimetar dalje od onog što svi osećaju i kako svi misle; isto tako nikad nije
nikom ni u čemu bio ni od koristi ni od štete. Nikad nikom nije bio ni drag ni odvratan, ni
bolno blizak, kao što ni njemu niko nije bio mrzak ni neophodan. Živeo je prividno, samo
rečima, i to opštim, i samo u postupcima koji liče na postupke istinskog čoveka, a po
sadržini i vrednosti nemaju sa njima druge veze osim te sličnosti. Nije se plašio ni
oduševljavao, ni zatrčavao ni poricao, nije voleo ni da prima ni da daje, ni da kazuje šta o
sebi ni da brine o drugima. Ništa ga nije uzbuđivalo ni zagrejavalo, a znao je sve što mu je
bilo potrebno za taj njegov prividni život. I gledajući ga, ponekad, mislio sam: kad bi ljudi u
većini bili ovakvi, bilo bi možda više reda i mira na svetu, ali ceo život, zajedno sa tim
mirom i redom, ne bi zasluživao da se naziva životom.

Živeo i umro tu među nama, ali da nas upitate: kako, niko ne bi umeo ništa da kaže. A sad
kad je nestao sa lica zemlje, nije ostavio iza sebe ni najmanju prazninu, ništa što liči na
uspomenu.

*

Grad, daleko na Severu.

Nigde ovakva studena, netražena samoća nije dobra ni prijatna, ali biti sam u tom gradu,
u nedelju posle podne nekog zimskog dana teška je stvar zaista.

*

Izgleda da je sve tu tako stvoreno i uređeno, i ljudi i priroda, nebo, brda, ulice i kuće, da
se putnik čovek nekako oseća više strancem nego u drugim mestima. I pas koji prolazi
pored tebe kazuje ti nečim da nema i ne želi da ima ničeg zajedničkog s tobom, jer si
došljak i neznanac. I nigde kao ovde ne može tako odbojno da ćuti drvo kraj puta ili
86
kamen u zidu pored kojeg prolaziš.

*

U alpskim predelima ima jedno naročito zadovoljstvo: posmatrati kako kiša nailazi. Najpre
se javlja u obliku sive pokretne zavese na planinama u daljini, i jedno vreme se ne zna da
li će uopšte doći do nas ili će u svom hodu krenuti nekom od uskih nevidljivih dolina, levo
ili desno. Zatim zadrhti na neki značajan (gotovo ljudski) način lišće u vrhovima drveća,
onda stanu da se javljaju pokretima i tanke grane, tako jedno vreme samo vidimo vetar,
ali on se brzo spusti i mi ga osetimo na sebi, a odmah zatim i prve kapi koje on nosi. Sivi
veo je stigao i do nas, i sad ga drugi, negde iz daljine, vide i gledaju.

U ravnici se sve to nikad u pojedinostima ne vidi; tamo kiša dolazi s neba kao gotova
87
scena, dok ovde možemo da bacimo pogled i iza kulisa te predstave.

*