Page 263 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 263

Povodom smrti jednog suseda.


       Ima među ljudima i takvih primera koje bismo mogli nazvati: čovek-promašaj. To su na
       izgled obični ljudi, fizički dobro razvijeni i duhovno „normalni“, mirni i prijatni. A u stvari
       takav čovek je u ovom svetu isto što prazan klas na njivi. Takav je bio i ovaj. Nikad se
       valjda dve misli nisu ukrstile ni dva osećanja sudarila u njemu. Nikad nije ni u pomislima
       otišao ni za milimetar dalje od onog što svi osećaju i kako svi misle; isto tako nikad nije
       nikom ni u čemu bio ni od koristi ni od štete. Nikad nikom nije bio ni drag ni odvratan, ni
       bolno blizak, kao što ni njemu niko nije bio mrzak ni neophodan. Živeo je prividno, samo
       rečima, i to opštim, i samo u postupcima koji liče na postupke istinskog čoveka, a po
       sadržini i vrednosti nemaju sa njima druge veze osim te sličnosti. Nije se plašio ni
       oduševljavao, ni zatrčavao ni poricao, nije voleo ni da prima ni da daje, ni da kazuje šta o
       sebi ni da brine o drugima. Ništa ga nije uzbuđivalo ni zagrejavalo, a znao je sve što mu je
       bilo potrebno za taj njegov prividni život. I gledajući ga, ponekad, mislio sam: kad bi ljudi u
       većini bili ovakvi, bilo bi možda više reda i mira na svetu, ali ceo život, zajedno sa tim
       mirom i redom, ne bi zasluživao da se naziva životom.


       Živeo i umro tu među nama, ali da nas upitate: kako, niko ne bi umeo ništa da kaže. A sad
       kad je nestao sa lica zemlje, nije ostavio iza sebe ni najmanju prazninu, ništa što liči na
       uspomenu.


                                                            *

       Grad, daleko na Severu.


       Nigde ovakva studena, netražena samoća nije dobra ni prijatna, ali biti sam u tom gradu,
       u nedelju posle podne nekog zimskog dana teška je stvar zaista.


                                                            *

       Izgleda da je sve tu tako stvoreno i uređeno, i ljudi i priroda, nebo, brda, ulice i kuće, da
       se putnik čovek nekako oseća više strancem nego u drugim mestima. I pas koji prolazi
       pored tebe kazuje ti nečim da nema i ne želi da ima ničeg zajedničkog s tobom, jer si
       došljak i neznanac. I nigde kao ovde ne može tako odbojno da ćuti drvo kraj puta ili
                                                86
       kamen u zidu pored kojeg prolaziš.

                                                            *

       U alpskim predelima ima jedno naročito zadovoljstvo: posmatrati kako kiša nailazi. Najpre
       se javlja u obliku sive pokretne zavese na planinama u daljini, i jedno vreme se ne zna da
       li će uopšte doći do nas ili će u svom hodu krenuti nekom od uskih nevidljivih dolina, levo
       ili desno. Zatim zadrhti na neki značajan (gotovo ljudski) način lišće u vrhovima drveća,
       onda stanu da se javljaju pokretima i tanke grane, tako jedno vreme samo vidimo vetar,
       ali on se brzo spusti i mi ga osetimo na sebi, a odmah zatim i prve kapi koje on nosi. Sivi
       veo je stigao i do nas, i sad ga drugi, negde iz daljine, vide i gledaju.


       U ravnici se sve to nikad u pojedinostima ne vidi; tamo kiša dolazi s neba kao gotova
                                                                                         87
       scena, dok ovde možemo da bacimo pogled i iza kulisa te predstave.

                                                            *
   258   259   260   261   262   263   264   265   266   267   268