Page 264 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Kako taj čovek živi, kako se održava u redu normalnih ljudi i u životu uopšte, to niko ne bi
umeo kazati, a ponajmanje on sam. Njegov se život sastoji od bezbrojnih i nevidljivih
katastrofa i padova. Jedanput su to padovi naniže, a drugi put naviše, ali padovi su uvek.

Izvesno vreme sve je dobro, ili bar izgleda tako. I on začudo liči na normalna čoveka. Živi
s ljudima: posluje, daje, prima, očekuje nešto i sam obećava dosta; razgovara i rukuje se
sa svakim, smeška se, i to kad treba i kad ne treba. Sve to teče, i izgleda kao da nema
zastoja ni kraja. I tada, odjednom, u neodređenom trenutku, javi se kratak i zloslutan, već
poznat a uvek nov zvuk. Kao kad iz zida ispadne jedan jedini kamen koji povlači za
sobom ostale, ili se od strmog brega odroni grumen zemlje koji izaziva opšte suljanje i
rušenje celog predela. Često taj zvuk nije jači od onog kojim mali časovnik na noćnom
stočiću otkucava jedan jedini sekund, ali taj sekund je sudbonosan. Za tim gotovo
nečujnim zvukom sav taj čovek, sa svim što jeste, što je bio i mogao da bude, počinje
ubrzanim ritmom, a isto tako nečujno, da se ruši i survava u sebe.

Ali, to nije kraj ni smrt. Nažalost, život se posle toga, spolja nevidljivog pada i rušenja,
prividno nastavlja. A već idućeg dana ili iduće nedelje, u čoveku se dešava isto: od jedne
pomisli, jednog prolaznog utiska, jedne ljudske reči ili pogleda - on se pretvara u novu
ruševinu.

Tako on traje u katastrofama; mrtav nije, ali i ne živi; postoji samo tim svojim padovima
koji se ponavljaju u nepravilnim i sve kraćim razmacima.

*

Slušam kako četiri žene srednjih godina „razgovaraju“, ne slušajući jedna drugu, ne
misleći ni na šta na svetu do na prvu iduću reč koju treba da izgovore, a tim rečima nema
kraja ni računa. U stvari, one više pevaju nego što govore, i to sve četiri u jedan glas, kao
derviši opijeni sopstvenim dahtanjem i halakanjem.

Taj razgovor se kreće na niskom planu malih ogovaranja, suludih nerazumevanja,
prozirnih aluzija, i pun je zmijskog siktanja, zagrcavanja, podmigivanja i uspijanja. - Četiri
stara i bolesna, sobnim vazduhom otrovana papagaja.

Možda u silnoj potrebi ovakvih žena za brbljanjem ima - pored kratke pameti i suva srca -
nekih ostataka neiživljene erotike. Možda je to (teško njima!) davno ugušeni kliktaj
devojaštva, ljubavna pesma koju nikad nisu mogle, smele ni umele da zapevaju, i koja
sada navire iz njih, ali kao jedna karikatura onog što je nekad htela da bude, u vidu
besmislenog, čudovišnog brbljanja.

*

Letnji dan, sav u mreži jakog sunca i dubokih senki, prolazi brzo, kao najlepša igra, uz
smeh, ciku i povike dece koja se kupaju. Vedro je na nebu i na moru, vedrina prožima sve
što čovek samo pomisli i svaku reč koju izgovori. Vedre su i treperave i nežive stvari.
Svemu znam ime i mesto i ničem ne tražim razlog ni opravdanje.

Sklapam oči. To je znak potpunog pristajanja na sve što nosi svojim brzim tokom ovaj
letnji dan, ali tu, i iza spuštenih očnih kapaka, vidik mi je odjednom ispunio beo bosanski
drum iz mojih dečačkih godina; nad njim treperi letnja jara, a na njemu je, pregažena
točkovima i umrljana prašinom, izubijana i mrtva, dugačka zmija šarka.