Page 257 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

U društvenom pogledu to je čovek koji u svakom trenu može, ume i sme da stavi drsku i
uvek zainteresovanu primedbu na sve što drugi ljudi nezainteresovanim naporom duha
smisle i ostvare.

Samo to može i samo u tome i kao takav postoji.

*

Nisu najgore one noći koje su zabeležene, ili samo nagoveštene, sa njihovim jadom i
njihovim sramom. Najgore su možda one koje nisu nigde pomenute ni opisane. To su noći
velikog umora, noći u kojima sam čak i spavao, ali ne zdravim snom kome se ja više i ne
nadam. Ležao sam oboren i onesvešćen, ali sam jasno osećao tanku vatru koju moje telo
svuda prostire poda se, i svakog trenutka znao, znao jasno, da sam bedan i nedostojan i
da nemam snage ni hrabrosti ni da to kažem sebi, a kamoli da se saberem i promenim i
izdignem.

Kad naiđe čas teške potištenosti i u mom životu - a u čijem ne nailazi? - ja sklopim oči i
zamišljam da je leto, i u tom letu vedro jutro, i da putujem. Odmakao sam dobro od mesta
iz kojeg sam krenuo, a još dalje je do onog u koje putujem. Valja mi još ručati, večerati i
prenoćiti, i opet doručkovati i ručati na ovom putovanju; to su nepuna dva dana; a za to
vreme mogu se moje misli izmeniti, kao i predeli oko mene. Može i ništa da se ne desi,
može se i obrnuto od onog zbog čega strepim desiti. Još danas i sutra! Ima ih koji neće
još ni toliko živeti. Znam, znam dobro, da sedim u mestu i da toplo leto kao i svoje
putovanje samo zamišljam, ali možda je i povod moje potištenosti samo zamišljen.

*

U sarajevskom okružnom zatvoru 1942. godine među uhapšenim komunistkinjama,
ilegalkama, rodila je jedna od njih zdravo žensko dete. Kad je devojčici trebalo dati ime,
„krstili“ su je Lejla, jer je jedna od njih tvrdila da to na arapskom jeziku znači: svetlost, a to
je bilo ono što im je toliko nedostajalo u njihovoj mračnoj ćeliji. To ime i to dete
predstavljali su dugo vremena malo stvarne svetlosti u zatvoru. Tek mnogo docnije, kad je
rat svršen i one izišle na slobodu, saznale su da su bile u zabludi, jer reč „lejla“ ne znači
na arapskom svetlost nego, naprotiv, mrak ili mračna noć.

*

Bio sam slabunjav dečak. Početak proleća. Najvidniji znak moje slabosti je, čini mi se, u
mojoj stalnoj pospanosti. Deset, jedanaest sati spavam, a kad me bude, imaju muke sa
mnom. Najpre kucaju, zatim upadaju u sobu i svlače sa mene ćebe, ali ja samo pokrivam
lice rukama, i spavam dalje. Prskaju me vodom, a ja primam tu vlagu kao prolećnu kišicu
koja uspavljuje. Najzad me dižu dvojica, uspravljaju me, jedan me drži da pravo stojim, a
drugi me šamara. I to izdržavam iz početka; sve mi se čini da bi se i na šamarima moglo
spavati kao na stepenicama obasjanim jakim suncem. Pa ipak, to me najzad razbudi.

U tim jutarnjim trenucima kao da postoje u meni dva čoveka. Jedan lepo čuje kako kucaju
i kako ga dozivaju, oseća kako ga drmusaju, i zna da treba ustati, obući se i krenuti na
posao, i ne samo da zna šta treba nego je to već i učinio, ustao je, „umio se i bogu molio“,
doručkovao, i odlazi na posao koji ga čeka. A onaj drugi - spava, strasno i ubeđeno, i
nikako ne razume te dosadne, nevidljive sitne mušice što zuje na beskrajnim mirisnim