Page 217 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

potpuno su slobodne, jer im jak vetar, koji ih neprestano povija, pomaže da se oslobode
snega.

Pinije i druga crnogorička drveta opuštaju grane pod snegom i sasvim liče na svoju
gorštačku braću u Bosni.

Jedna pomorandža, bogata zrelim plodovima, sasvim je zasuta snegom, ali tu i tamo
pokazuje svoje voće sa vernom sunčevom bojom.

Sve je poremećeno i zbunjeno kao da se u toku noći spustila iz vazduha neka čudna bela
vojska i preplavila grad i okolinu.

Sobarica u hotelu se smeje i diže ruke put neba pred tom egzotičnom napasti koja je
jutros osvanula. Ona otvara vrata na balkonu i nevešto, nasmejano, sa čudenjem i lakim
strahom baca velike krpe mokrog snega sa ograde na ulicu. I kao da goni rojeve
skakavaca, ona neprestano uzvikuje: „Ih! Pih!“

Sve ovo napred pisano je oko osam sati izjutra. Oko deset bio sam u gradu. Sneg se
uveliko topio. Po osojnim mestima, gde ga je bilo još dosta, grudvali su se dečaci i
devojčice, živo i veselo ali skladno i „šestno“, po dubrovačku.

Ručao sam na Lapadu. Posle podne sneg je iščezao. Zadržao se samo još ponegde, na
retkim krovovima. Sunce je sjalo sa vedra neba. Onog sinoćnjeg nemira potpuno je
nestalo. I da nije bilo svežeg i lakog severoistočnog vetra, čovek bi mislio da je sanjao
nevreme.

*

Govoreći o jednom našem dobrom prijatelju koji je umro pre tri godine, neko se žali:

- Kako brzo zaboravljamo one koji umru, pa i onda kad su nam za života bili tako bliski i
dragi!

- Svi smo mi već za života zaboravljeni, samo se to jasno vidi tek kad umremo - kaže M.

Svi smo zaćutali.

*

Veliki letnji raspusti u gimnaziji nisu ostali u mom sećanju kao nešto lepo i prijatno.
Naprotiv. Čamotinja i teške misli. Ljuto i oštro nezadovoljstvo sa samim sobom i svim oko
sebe. Nemoć da ma šta izmenim ili popravim, i olakšam sebi i drugima. Osećanje da je
život sa svim svojim varkama i promenama samo put u potpuno očajanje, a svaki pojedini
trenutak bol za sebe. To su bila dečakova i mladićeva letovanja.

Iz tih vremena ostala je u meni jedna slika koja je kao neki simbol tadašnjih mojih
raspoloženja, a javlja se i danas, s vremena na vreme, iznenada i bez određena, vidljiva
povoda.

Na jedan sat hoda od Višegrada. Pust predeo bez lepote. Duga linija prašnog druma
preko spečene goleti po kojoj su razasuti usamljeni i raščupani stari borovi. Jedina zgrada