Page 216 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Često se dešava noću, kad san ne dolazi na oči, da moja misao ide najzabačenijim
krajevima našeg grada, u koje danju retko zalazi. Ona posećuje predgrađa puna
zapuštenih i blatnih mesta, daščara i čatrlja, štala, ostava, drvarskih šupa, kovačnica i
bezimenih kafanica, gde se pojavljuje i promiče, lunja i baulja čitav jedan svet koji traži
tamu a sklanja se od svetlosti, gde teturaju pijani samci, mračni parovi, gde zadocneli
kočijaši, uz mukle povike i šumove, proteruju svoja teretna kola s avetinjskom zapregom
kroz glib koji gotovo nikad ne presušuje. Idući dalje, ona obilazi ledine i jalije na periferiji,
koje svi zagađuju đubretom i otpacima svake vrste, a niko ne čisti i ne raskužuje,
zadimljene krčme i pretrpane stanove. I svuda nosi sa sobom svoju nemoćnu želju za
čistoćom, redom i svetlošću.

Posle dugog lutanja moja misao se, umorna i obeshrabrena, vraća u moju nesanicu, ali
ne nalazeći pokoja, kreće ponovo na put. Ide gradskim ulicama, uvlači se u kuće, radnje i
kancelarije, od stola do stola, od tezge do tezge, od registra do registra i od telefona do
telefona, kroz gustiš ljudskih interesa, planova, razgovora i poslova koji sad, u noći,
počivaju. I tu pronalazi, ispravlja i briše sve što je laž, greška i podvala, sitna prevara,
neodržana reč, pogrešna mera. A zatim se, sa osećanjem uzaludnog napora i velikog
umora, vraća opet meni. I još na ulazu u kuću zastane na kapiji, zagleda se u potamnelu
pločicu od mesinga, firmu nekog lekara sa trećeg sprata, a onda stane svojim dahom i
parčetom sukna da briše i čisti taj mesing, brzo i revnosno.

Kad se najposle vrati, skrasi kod mene i, premorena, počne da tone u san, ona i u
poslednjem trenutku svesti misli još na to parče mesinga koje će, svetlo i uglačano,
dočekati prvi jutarnji zrak, i odgovoriti mu sjajem ljudske čistoće. Bar ono! Bar toliko!

*

Ova obala gotovo i nema jasno odvojenih godišnjih doba; ona su često razlivena,
neodređena. Provlače se kroz celu godinu, mešaju, i prelaze jedno u drugo: Usred
februara meseca naiđe zalutao topao dan sa jakim suncem, tihim, modrim morem i
neuništivim zelenilom šume i vrtova. Pomisliš: leto! Osetiš želju da svučeš i to malo odela
sa sebe.

Samo stvari i predmeti, pri studenom dodiru, drvo, metal i kamen, odaju stvarno godišnje
doba.

*

Pokladna šala u belini.

Ne mogu da se smirim na jednom mestu, nego idem od prozora do prozora i posmatram
Dubrovnik pod iznenadnom navalom teškog, vlažnog snega i more raščešljano i kudravo
od jake bure, sa tankim, brzim talasima koji su po oštrim vršcima takođe beli kao da nose
sneg na sebi.

Lokrum je naprašen snegom kao perika vladika i gospara, a po obroncima Srđa i
krovovima gradskih kuća leži debeo pokrov snega kao na božićnim čestitkama.

Najčudnije izgledaju parkovi i bašte oko kuća. Niske palme sa lepezastim lišćem prosto su
zatrpane i izgledaju kao humke snega, a one visoke, što samo na vrhu nose bokor lišća,