Page 207 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 207
Najstariji drug je raspoređivao, jednog levo: žandar, drugog desno: lopov. Kad bi došao
red na njega: žandar, on se branio da neće, a kad bi mu posle duže prepirke dopustili da
bude lopov, on je i to odbijao.
- Dobro - govorio je nestrpljivo onaj koji je raspoređivao dečake za igru - ti se ne igraš.
- Ne, ja hoću da se igram.
- Pa šta hoćeš da budeš?
Oborenih očiju, on je zbunjeno slegao ramenima. Onda bi ga gurnuli u stranu. Igra bi
otpočela. Ali on bi se ubrzo pomešao sa ostalima, idući čas za žandarima čas za
lopovima i kvareći igru jednima i drugima. Svi su ga gonili i svaki čas se moglo čuti kako
neki dečak viče:
- Pik, pik! Ovaj se ne igra.
A on bi stajao jedno vreme i zbunjeno i tiho ali uporno govorio: „Igram, igram!“ I čim bi se
igra nastavila, potrčao bi i on za njima, čas goneći lopove, čas bežeći pred žandarima.
*
To je bio neobičan čovek. A neobično je na njemu bilo samo ovo. Taj u svemu i po svemu
mali čovek, oprezan, plašljiv, sitničav i račundžija, nosio je u krvi iskru dragocene, retke i
moćne materije koja teži i neodoljivo goni visinama i smelostima svake vrste, podvizima
duha i tela.
Između čoveka i te iskre u njemu dolazilo je neprestano do neverovatnih nesporazuma i
sukoba, tragičnih i komičnih. U tom stalnom rvanju čas je pobeđivao sitni, obazrivi čovek,
čas iskra u njegovoj krvi, čas je on obuzdavao i skrivao nju, čas ona odvodila njega na
neslućene i neželjene puteve na kojima, umirući od straha i kajanja, sam sebe nije mogao
da pozna ni smeo da prizna: A kad bi se desilo, što je ponajčešće i bivao slučaj, da
nijedna od te dve suprotne snage ne preovlada - on je ostajao u mestu, ukočen, zbunjen,
dvoličan i nepouzdan, smešan i jadan, čudak i šeprtlja, težak sebi i neprijatan drugima. I
do smrti je ostao takav, čudan čovek, pun neuhvatljivih protivrečnosti, sposoban za
neočekivane postupke.
A jednog dana mali je čovek umro, otpao kao sitna ljuska koja trune i nestaje, a ona
neuništiva moćna iskra iz njega krenula je živa dalje, novim putevima u nepoznatom
pravcu.
*
Kad god sam bio u društvu jednostavnih ljudi, koji imaju u životu jedan određen posao i
koji ga rade sa ljubavlju ili bar sa strpljenjem, ja sam se osećao dobro i, čini mi se, bivao i
sam bolji. Stoga mogu da razumem mog poznanika M.
On je predveče odlazio u kafane, sedeo sa nekim malim ljudima, činovnicima bez karijere,
propalim ili napola uspelim umetnicima, razgovarao sa njima, udubljivao se u njihove
često izmišljene žalbe, odobravao im saučesno, davao savete. Njegovi poznanici su se
čudili tome. On nije umeo da im objasni, jer nije mogao o tom da govori. Oni ne znaju da