Page 205 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

krovova, zajedno sa rastrganim krpama dima. Tako po njemu možemo jednom i da vidimo
puteve košave koju inače samo osećamo.

*

Sirotinja. Ne ona vesela, slikovita, puna života i pokreta, sirotinja Cigana čergara ili mladih
ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima, nego teška sirotinja
koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa, naselja i
zemalja. O toj bedi mislim ovih dana. O bedi koja savija kičmu, usporava korak, gasi glas,
hvata se čoveku za oči kao nevidljiva, lepljiva paučina, nepovratno i nepopravljivo mesi
čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu; steže oko njega svoje
granice kao nevidljivu omču, odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti, tako da mu
docnije ništa ne može pomoći, ni novac ni najpovoljnija promena životnih uslova, jer nije
više sposoban da ih primi.

Kada ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi, životni sokovi prestaju da pritiču
do njihovih tela, i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u
neosetnom, sporom procesu od kojeg se ipak ne umire, nego traje iz naraštaja u naraštaj,
u postojanju koje je naličje života. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se
kaže da ga je beda ubila, to je činjenica da on takav, ubijen, dugo živi i jako se množi.)
Kad beda prodre u misli, u govor, u shvatanja i običaje, i svak se pomiri sa njom kao sa
stalnim i pravim oblikom postojanja, i zavoli ga kao što se inače život voli, kad postane
navika, ponos i neka vrsta jadne i naopake religije, kad rastoči i prožme čoveka do
poslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili.

Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj, sa ljudstvom i svim
živim stvorovima i mrtvim stvarima na njemu, i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad
više niko ne može oteti i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i
dugim, dugim trajanjem.

Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta,
u život koji za bedu ne zna, to mu ne pomaže mnogo, jer u sebi ponese celo to carstvo
bede u malom.

Tako se priča o onom mladiću koji je uspeo da izbednog kraja Bosne ode u Stambol i s
vremenom postane vezir, moćan i bogat, toliko bogat da nije znao gde šta ima. Plivao je u
blesku i raskoši odela i nameštaja, a sve mu se činilo malo i uvek mu je bilo hladno.
Priređivao je bučne i sjajne gozbe, sa kojih su stotine ljudi odlazili siti i pijani, i stekao glas
bogata i darežljiva domaćina, ali svoju skrivenu, unutrašnju bedu nije mogao zaseniti ni
zaglušiti. I kao čudo se kazuje da je kriomice, kad bi se svi gosti razišli, i sam sit i pijan do
nesvesti, još sakupljao preostale komade kolača i kore od voća, i parčetom hleba čistio
sahane u kojima je ostalo nešto jela iza presitih gostiju. I umro je od suvišnog i preteranog
jela i pića, ali se nije mogao najesti ni zajaziti, jer je beda njegovog porekla jela i pila iz
njega.

*

U Ohridu ima ovakav natpis na jednoj limarskoj radnji u čaršiji:

TENEKEDŽINICA