Page 206 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

„TIŠINA“

*

Mrkne vidik i uši gluhnu od tišine. Nema izgleda da se pojavi živ čovek ili da se desi išta
što se živom čoveku dešava. Samoća koja zadaje bol, donosi strah. A ja im, tome bolu i
tome strahu, kažem u lice:

Ne, nisam ja sam. (Tako ja mislim i tom se mišlju branim u ovom teškom trenutku.) Sa
ljudima sam i ljudskom mišlju, sa životom svega što živi i postoji, dok postoji; i sa
njegovim nestankom sam; kao i sa postojanjem svega onog što, kad on nestane, dolazi
na njegovo mesto.

Prema tome, nisam ja sam.

Istina, moja se vrata retko otvaraju, moj telefon ćuti svojim crnim, glatkim ćutanjem.
Pisama nema. Možda dolazi vreme kad ću i samog ljudskog prisustva i pogleda, i glasa
tuđeg govora biti željan kao radosnog događaja i čuda koje ne dolazi. Ali nisam ja sam.
To je samo teški deo moga nestajanja. I nestaću nestankom svega što živi i što se
neprestano rađa. Ali sam, ne, sam nisam. I ne mogu to biti nikada.

*

Taj čovek hoda, gleda i govori nekako naročito odmereno, naročito oprezno, oprezno bez
bojazni. To ne znači da je spor njegov pokret, ukočen njegov pogled, i nesigurna njegova
reč. Ne, ali na njima se oseća da su - i pokret i pogled i reč - u svom postanku i u svom
toku vezani za neke obzire koji sa onim što se u društvu obično i uvek negativno naziva
obzirom nemaju nikakve veze, da je ovde pred nama oprez bez računa i bez straha,
oprez koji je stvarna i velika služba onom zbog čega se čovek kreće, onom što gleda ili
govori, stalna i teška dužnost i obaveza prema životu samom.

*

Gledam s prozora na praznu ulicu. Na uglačanom, sivom asfaltu plovi i poigrava senka
lista koji je opao sa visokog platana, i sad pada. Gledam je kako, najpre malena kao
tačka, biva sve veća. A onda u moje vidno polje ulazi i list sam, i brzo poklapa svoju
senku, leže u nju kao u svoj grob.

*

Na tankom telu, obavijenom zelenom haljinom od cica, njena glava sa sitnim licem ali
ogromnom žutom, stršavom i na sve strane poletelom kosom, ličila je na jednu od onih
čudnih hrizantema koje su plod mnogih ukrštanja i koje su dobile prvu nagradu na nekoj
međunarodnoj izložbi odgajivača cveća, i to više zbog svoje neobičnosti nego zbog
lepote.

*

Kad smo bili deca, igrali smo se vrlo često „žandara i lopova“. U toj igri sa njim je uvek bilo
muke i neprilike.