Page 210 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

pokušavate da se setite tačno i da sami sebi kažete glasno: ko ste, odakle ste, kako ste
došli ovamo, i kad ćete napustiti ovu planinu. Nalazite u svesti neka imena i brojeve, ali
oni su zakisli i ugašeni, i smisao im je ostao negde iza zidova ove kiše.

I vi stojite pored ponora, nemi i nepomični, još do malopre čovek, a sada bleda, buava
pečurka koja se rodila sa ovom kišom i nema izgleda da je nadživi.

*

Tome čoveku bilo je potrebno živo (i snošljivo) ljudsko biće, da bude tu pored njega kao
orijentaciona tačka i, naročito, kao ljudska mera svega što ga okružuje i što s vremenom
nailazi. Bez toga, on se lako gubio u lavirintu rođenih pogrešnih predstava i zbrci
događaja koje je, onako sam, čas umanjivao i potcenjivao, čas uveličavao i precenjivao.

*

Opatija, meseca februara. Stari ljudi i žene, koji nisu odavde nego su se preselili ovamo
sa Severa da bi povećali broj sunčanih sati u svom danu, da bi izlečili ili bar zaustavili
astmu, tešku neurasteniju ili ko zna kakvu drugu bolest, da bi tako mogli da produže vek ili
bar u miru provedu kraj života. Sa kaljačama na nogama i smešnim šeširima na glavi, sa
obaveznim kišobranom pod miškom, u zimskim kaputima staromodnog kroja koji su
izgubili sposobnost da greju prestarela tela.

Kad ih čovek gleda, ti šetači podsečaju na pričanje o ostarelim slonovima koji više ne
mogu da drže korak sa mlađima i bezobzirnijima, u krdu kome su celog života pripadali i u
kome su dočekali starost. Zbog toga se povlače u zabačene, mirnije krajeve gde žive
daleko od svog krda i kao usamljeni pojedinci čekaju smrt.

*

Posle zamornog dana, svakojakih doživljaja i mutnih razgovora sa ljudima sve do ponoći,
krenuo sam najposle kući. I čim sam se našao na ulici, pogledao zvezde na nebu i njihov
odsjaj na površini široke reke, prođe me hladan, oštar drhtaj koji je polazio sa dna utrobe i
širio se celim telom. I predznak i sećanje!

Stao sam nasred vlažnog keja i ostao minut-dva, nepomičan, zagrljen sa svojim rođenim
drhtajem kao sa svojim jedinim udelom i jedinim nasleđem, kao sa nečim što je jedino
zaista moje, zaista iskreno i stvarno.

*

Ko je to, i šta hoće od mene? Što me budi? A udarci su padali, teški, vlažni, sve ređi, ali i
sve jači, tako da sam u tišini između jednog i drugog mogao mirno da mislim: idući će biti
još jači. Pa ipak su počeli da slabe, postajali su sve širi, razliveniji.

To su bili jaki avetinjski talasi inače mirnog mora bez vetrića. Dok sam ja spavao, na
pučini je prošao neki veliki brod i nestao iza golog i stenovitog rta. A ovo sada što bije o
obalu ispod mojih prozora, to je odjek njegove snage i brzine.

Sad kad sam probuđen, ja i pored huke i lomljave talasa čujem i glasove galebova. U
potpunom neskladu sa mekotom mora i ptičjeg perja i leta, ti glasovi su brižni i zloslutni.