Page 203 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

kao slutnja duge koja je stalno u nastajanju. Ne ostvari se nikad, ali se neprestano
naslućuje.

*

Taj čovek ima čudan i neprijatan pogled. Prvo pomislite da vas gleda pravo i uporno, pa
tek onda primetite da je to pogled koji ide kroz vas, nekud iza vas, odsutan pogled čoveka
koji se gleda u ogledalu i neprestano, pored onog što vama kazuje, govori nešto u sebi,
za sebe, samom sebi i samo o sebi.

*

Kad je reč o razgovoru između muškarca i žene. Po jednoj sumarnoj i vrlo relativnoj
proceni, razgovor između muškarca i žene u nas kreće se otprilike ovako.

Dok su mladi i dok između njih putuju i tkaju erotski talasi, oni razgovaraju tiho.
Sredovečan čovek i žena, približno istih godina, govore glasno, bez mnogo obzira na
okolinu i ne prateći naročito pažljivo misao svoga sabesednika. U starijim godinama -
ponajviše ćute. Naročito muškarac.

*

Šta da se kaže o toj ludoj amplitudi naših raspoloženja? („Zum Himmel hoch, zur Erde
nieder“.) Toliko je poznata stvar i toliko teška a neizmenljiva da je možda najbolje i ne
govoriti o njoj. Pa ipak, ponekad čovek mora da govori. Ima dana kad je sve u nama tako
svetlo i skladno da ne osećamo ni potrebu za srećom, toliko smo iznad svega što ljudi
nazivaju tim imenom. Tada svaki najmanji prevoj na brdima oko nas izgleda kao pokret
milovanja upućenog samo nama; svaki oblačak na nebu kao slovo iz tajne azbuke o sreći,
koja se tako ne zove a koja očekuje sve ljude, svaki šum lišća na jablanovima, ispod kojih
idemo, kao muzika sfera i romon vode u mraku kao njena pratnja: svaka pomisao u nama
kao radosno otkriće, a svaka žena koja putem prođe kao boginja koja je za trenutak
uvukla krila.

A ima dana... Ali zaista je bolje ne govoriti o toj strahoti, i ja ne govorim.

*

U velikoj dvorani starog „Oficirskog doma“ bio je izložen V. R. na mrtvačkom odru
utonulom u vence. Oko odra je u ćutanju prolazio mnogobrojan svet, poznati i nepoznati
ljudi svih mogućih zvanja i zanimanja. I svaki bi, pošto bi učinio krug oko odra, i tako odao
poštu pokojniku, izlazio.

Posmatrajući tu povorku, pali su mi u oči dečak i devojčica od sedam do osam godina. Po
svršenom obilasku odra, oni nisu izlazili nego bi stali po strani i tu čekali nekoliko
trenutaka, sašaptavajući se i bacajući bojažljive poglede oko sebe. A zatim bi, držeći se
jednako za ruke i praveći se kao da tek dolaze, ušli u povorku pridošlica i obišli odar
ponovo. Tako su učinili nekoliko puta.

Njihova rumena bucmasta lica, uokvirena zelenim vunenim kapama, bila su zanesena,
puna radosnog ljubopitstva, samo su im oči sa osećanjem krivice nemirno šarale po
našim licima, u strahu da ko ne primeti njihovu „podvalu“.