Page 212 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 212
*
Kod mlade žene oblici tela modeliraju neprimetno haljinu, a sjaj njenih očiju, zuba i njene
kože - oživljuju („otvaraju“) boje te haljine, daju karakter nakitu koji je na ženi. A kad žena
uđe u godine, onda se dešava obrnuto. Odelo i nakit dopunjavaju ili sakrivaju oblike tela
koje počinje da stari, pozajmljuju mu nešto od svoje boje i svog sjaja. Tek u tim godinama
pravo se vidi koja žena ume da se odeva, a koja ne.
*
Ciklame su čudno cveće po obliku, boji i mirisu. Ne beremo ih veselo i bezbrižno kao
krupno poljsko cveće, nego pažljivo i oprezno, bez osmeha, idući ćutke vlažnom i
sumračnom ivicom šume.
Nekad mi je negde jedna žena bujne fantazije rekla da u mirisu ciklama ima uvek nešto
od otužnog i teškog zadaha lešine.
To je bilo davno, vrlo davno, ali ja ni danas ne mogu otkinuti ni pomirisati ciklamu a da se
toga ne setim, i da negde ispod finog mirisa divno skrojenog cveta ne osetim i naročit
zadah koji izaziva sećanje na sobu u kojoj je mrtvac i u isto vreme na onu ženu nezdrave
mašte koja mi je ispričala priču o ciklami i njenom mirisu.
Svi bismo mi, i ljudi i žene, morali više da pazimo šta govorimo, jer se nikad ne zna dokle i
sa kakvim posledicama može da živi svaka naša reč u drugom čoveku.
*
Prošlo je deset sati noći. Stišala se postepeno ulica na prohladnom vetru. Čak je i
susedov radio umukao.
Na mahove me savlađuje san, ne onaj slatki, moj san kojim sam nekad spavao sve do
jutra i vedrog buđenja, nego neki teški, samrtni koji liči na zanos i nesvest. A kad se
oslobodim toga i dođem k sebi, ne mogu da se poznam, ni sebe ni svoje misli, ni sadašnje
ni, što je još gore, prošle. Ma koliko se naprezao i mučio, ne mogu da se setim ko sam bio
ni šta sam radio, kao što ne vidim cilja pred sobom ni svog sadašnjeg postojanja. Zar je
večernji umor dovoljan da ovo učini od čoveka?
I videći da se sa svim ovim ne mogu poneti ni nositi, ja ispuštam sebe i predajem se
tupom snu bez sećanja i bez izgleda. Ali ne bez nade, i ne zauvek. Predajući se, ja
kažem: „Imam poverenja u jutro koje će doći neminovno.“
I te reči ostavljam kao signal iznad gomile pod kojom ću ležati zavejan snom, kao znak da
tu postoji umorna ali živa duša koja, pokopana, čeka zrake jutra i znak vaskrsenja, i
povratak u svet misli i rada.
*
Zrmanja, viđena iz voza. Mala reka, sva gorska, uboga, gola i divlja, probija se kroz
pustoš i lomi o stenje i šipražje, ali juri nizbrdo, bistra i čila, sigurna da će videti more, kao
što su nekadašnji isposnici tvrdo verovali da će na kraju videti boga i nebesko carstvo.
