Page 202 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Na strmom okrajku mlade šume, na novoj krčevini, njiva ječma u dozrevanju. Pored nje
ide staza. Stazom se otegla četa pešadije na manevrima. Išli su samom ivicom njive,
držeći se pažljivo puta. Jedan vojnik otkinuo je napola zreo klas, rastro ga među
dlanovima i, znalački pogledavši oslobođena zrna, rekao nešto glasno a nerazumljivo o
budućoj žetvi.

Tako su prošli pored njive bez ikakve štete i kvara.

Ali šta je sa klasom koji je otkinut i smrvljen a zrnje mu rasuto po stazi i zgaženo? Ko će
njegovu sudbinu objasniti i opravdati? Ima li objašnjenja i treba li nekog opravdanja?
Treba li uopšte misliti na to? I treba li misliti tako?

*

Naga do pasa, ona je sedela na krevetu, presavijena, ruku stegnutih među kolenima i na
njih spuštene glave, od koje se videla samo gusta masa crne kose, povezane na potiljku.
Njena leđa sa zagasitim sjajem srebra, sa lakom senkom koja puni udolinu duž cele
kičme. Njena ramena, isturena u stranu, izgledala su kao snažni koreni belih krila na
likovima anđela-vesnika sa renesansnih „Blagoveštenja“.

*

Posle velikog letnjeg napora i znojenja u dugom hodu po brdima i šumama, mlečne
večere i toplog kupatila - spremam se da legnem, dok spolja dopiru glasovi šetača i zvuci
limenih instrumenata neke palanačke muzike i dalek zvižduk lokomotive.

Privlači me belina postelje. Osećam prisustvo velikog noćnog sveta napolju. Jasno mi je
da je u tom svetu sve nesigurno i privremeno, ali isto tako znam da će noćas sve još
izdržati i ostati na svom mestu, i da ću moći zaspati i spavati sa tim osećanjem i sa svojim
velikim umorom.

*

Biciklist na drumu, u Sloveniji. Mlađi čovek, stasit, zdrav i lep, ali desna noga mu je
amputirana od kuka. On levom nogom vozi, a svoju štaku, pomoću koje inače hoda, drži u
desnoj i njome pritiskuje i okreće desnu pedalu. Vozi bezbrižno, prosečnom brzinom. Ceo
čovek i njegov napor ne izgledaju nimalo ni ružno ni žalosno. Naprotiv.

*

Ječam na planini.

Seoski put ide pored njive, ali je nešto niži od nje, tako da je moj pogled stalno u visini
ječmenog klasja. Kosmati prezreli klasovi na modrom nebu vrelog dana. Svaki nosi u sebi
malo sjaja, kao prigušen fenjer sveću, a svi zajedno stvaraju iznad cele ravne površine
njive lak i titrav nimbus bakrenastocrvene svetlosti u kojoj se, kao nestalni odblesci,
javljaju prelivi zelene i modre boje. Na mahove izgleda kao da će cela površina njive
zasjati oreolom duginih boja. Pa opet preovlada crvenkasta svetlost. Ali u njoj ne prestaju
da se javljaju nemirni i jedva primetni zelenkasti i modri prelivi. Tako iz svega izbija nešto