Page 200 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

To odjednom rastera svaku zabunu i prekide ćutanje među dečacima. Svi zagrajaše u
jedan glas, okrećući podrugljivo nasmejana lica prema starom čoveku.

- Što ne liči na kravu?

- ...na konja?

- ...na kuću?

I sa tim rečima, kao sa ratnim pokličima, krenuše dalje, četa crvenokožaca, sa trofejom
visoko iznad glava.

Čovek, koji izgleda kao da leđima podupire grobljansku ogradu, gledao je za njima.

- Ubili bi vi i mačku. I konju bi rep iščupali. I kuću bi razorili, kakvi ste. I...

Nije se mogao čuti kraj njegovog govora, jer to je bilo samo nečujno mrmljanje, samo
žvakanje bezubim ustima.

Opet je bilo sve tiho. Popodne duže i pustoš veća.

*

Detinjstvo u kasabi.

Otkad postoji u meni svest o sebi i o svetu koji me okružuje, ja sam sve pojave žive i
mrtve prirode, i sve što se sa njima i između njih dešava, posmatrao kao nešto sporedno i
privremeno, kao neophodan uvod u nešto što treba da bude glavno i pravo. Uvek sam
očekivao da se iz nereda, dosade i bezobličja oko mene odjednom pojavi opšta,
bezvremena radost koja mi izgleda pouzdano obećana, a koju verovatno nikad neću
videti.

Sedeći na obali Drine, kao dečak od dvanaest godina, ja sam zamišljao kako se sve što
sad vidim i svakodnevno gledam, pesak, rakite, pusta jalija od nanesenog kamenja,
kasaba sa krivim ulicama, nagnutim dućanima, ljudima i stokom, prašinom i balegom -
kako se sve to odjednom tanji i razilazi kao magla, a kako se na prvim razgaljenim
mestima već naslućuje savršena i divna suština, rumeno, zlatno, dragoceno jezgro svega
što živi i postoji. Savršenstvo i lepota! Prosijava i nazire se kao slutnja, kao jeste-nije-
jeste, ono što treba da bude naš pravi svet i da to ostane zauvek.

Satima i danima varala me ta slutnja. Hiljadu puta mi je izgledalo da se ostvaruje, da se
svet koji vidim, a koji nije drugo do maska i naličje i prelazan oblik, rasipa i nestaje, i da se
ispod njega sve jasnije ukazuje skriveno a stvarno lice našeg pravog ljudskog, zemaljskog
postojanja. I sve pada, i to lakše i brže od suvog lišća, sa potpunom prirodnošću izlišnih i
sitnih stvari, a ukazuje se suština planete koju zovemo Zemlja i stvorenja koje se zove
čovek. To ima u najboljim trenucima pred očima i od toga živi ono što se zove: ja.

*

Posmatrajući dve ekipe košarke.