Page 196 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 196

primitivnog ima svakako u svemu ovom. U dva velika poslednja rata, milioni ljudi krenuli
       su, voljno i nevoljno, po svetu, i sad, izgleda, ne mogu da se zaustave, ne mogu da
       odbace od sebe naviku da ulaze u tuđe zemlje, pa makar i sa pasošem, da savlađuju
       prostor i teškoće koje on pruža, da se „snalaze“.


       U njihovim kolima vlada slikovit nered: prazna flaša kjantija, kutija jugoslovenskih cigareta,
       američka konzerva, značke, zastavice, reklame i prospekti za turizam zemalja kroz koje
       su prošli, ilustrovan časopis sa stripovima, radio koji svira uvek istu istrganu crnačku igru,
       pribor za jelo od crvene ili žute plastike.

       Svim što je na njima i oko njih, oni podsećaju na visok industrijski potencijal svoje zemlje,
       ali u isto vreme i na Cigane čergare koji su u mom detinjstvu dizali svoje čerge u blizini
       naše kuće i izazivali uzbuđenje i ljubopitstvo kod nas dece, a nepoverenje i oprez kod
       roditelja.


       Pola sata pre polaska na stanicu. Sve je spremno za povratak. Sve je još svetlo, mirno i
       zeleno oko mene. Na oluk na terasi sleteo je vrabac; to nije bio besciljan, veseli letnji let; u
       kljunu je nosio vlat sasušene trave. Znači da se vreme ljubavi i igre primaklo kraju i da
       treba spremati gnezdo za jesen, i podmladak. I tako malen, sa još mnogo manjom
       travkom u kljunu, bacio je veliku senku na ceo predeo i na ovaj trenutak moga polaska.

                                                            *


       Početak razgovora sa tim čovekom izgledao je uvek prijatan i obećavao mnogo, ali isto
       tako je brzo izneveravao sva obećanja i na kraju davao sve samo ne zadovoljstvo i
       prijatnost.


       U njegovom govoru sve je vrvelo od nezdravih asocijacija, od neočekivanih i slabo
       prikrivenih, ali baš zato ružnih aluzija. Jednu asocijaciju, tek nagoveštenu, smenjivala je
       druga još čudnija i - niža. Svaku aluziju, a sve su se kretale na niskim, mračnim i klizavim
       ravnima, on je zatrpavao sve novim rečima koje su bile utoliko ružnije što je trebalo da
       izgledaju pune obzira i pristojnosti.


       S vremenom je postajalo pravo mučenje slušati ga. Osećao se sav njegov napor da
       govori kao pristojan čovek i sva nemogućnost da tako misli. Svakojake sitne, zle, ružne i
       nečiste pomisli i aluzije navirale su iz njega, i to brže nego što je njemu polazilo za rukom
       da ih sve i potpuno zaodene dobrim rečima. Njegov govor je bio dvostruk kao zmijski
       jezik, a on sam gomilao je ispod sebe i oko sebe toliko ružnih stvari da je ličio na one
       životinje koje žive na gomilama svog rođenog izmeta.


                                                            *

       Neke rastrgane njive, sive i posne. Na ivici jedne od tih njiva, sitan čovek kopa, razbija
       ušicama od motike krupne suve grude zemlje. Beznadežan napor. A čovek radi kao da
       ima zadatak da uskopa celu površinu zemlje, i sav je malen i jadan pred svojim
       nepostižnim i nesrazmernim zadatkom.


                                                            *

       U Marselju. Ili se meni čini, ili su razgovori koji se vode oko mene isto tako čudni kao i sve
       ovo što se dešava u meni.
   191   192   193   194   195   196   197   198   199   200   201