Page 195 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 195
Zatvoren prostor. Zidovi bez prozora. Ceo zid ispred mene sačinjavaju velika vrata koja se
otvaraju na baštu. To je mali, sporedan hodnik koji vodi iz ove kuće u vrt i služi kao
ostava. Tu je uvek suvo i tiho. Zimi toplo, a leti sveža hladovina. Belina i odmor, i uvek, u
svako doba dana i godine, malko dobre samoće koja me ne odvaja od ljudi i sveta, nego
me podstiče da mirno mislim i da bolje vidim i ljude i svet.
Video sam mnoge velike građevine sveta i visoke planine sa snežnim vrhovima u daljini
na nebu i, obrnuto, sa tih planina daljna prostranstva kopna i mora, a sve što sam ikad
video, gledao sam uvek sa velikim ljubopitstvom, sa radosnom zahvalnošću, ali sve to
zajedno, i više od toga, nalazim često u misli: da je čoveku dat omeđen i zatvoren prostor,
dobro koje je sam stvorio po svojoj zamisli, svojim rukama i za svoju potrebu. Kad me taj
prostor ovako obuhvati i zakloni, ja kao nigde razumem i volim čoveka i sve što je
njegovo.
A sve to na izgled nije mnogo. Ništa. Tri bela zida i velika vrata koja su i četvrti zid i prozor
i izlaz u svet. Malo povrtlarskog alata uza zidove i nekoliko praznih saksija i slučajna
daska koja može da posluži kao sedište, a nije osuđena da se tako zove i da uvek to
bude.
Zatvoren prostor, sazdan od čoveka, za čoveka, pust i bezimen prostor, i u njemu uvek
verno osećanje da sam i sklonjen i zaštićen i svemu blizak i znan, najbolje što mogu biti, i
69
najviše ono što sam.
*
San. A onda je nastala opšta propast. Survavanje svega što postoji i što bi ikad više
moglo ma u kom vidu i obliku postojati. Nije više bilo zemlje, ni mrtve stvari ni žive svesti
na njoj. Sve se pretvorilo u padanje i postojalo samo kao takvo. U toj opštoj kataklizmi
padao je i on, sa svojom poslednjom ljudskom rečju, a ta reč je bila: „duša“, i trajala je,
kao tih jauk, koliko i to padanje bez dna i kraja. I nikad ništa više.
*
U prostranom krompirištu usamljen suncokret pod oblačnim nebom. Okrenut je ka istoku,
iako sunce celog dana nije izašlo, i sad je tamo negde na zapadu, iza oblaka. Ali on je
očigledno izgubio orijentaciju i tako stoji, izbezumljen, još od jutros i očekuje sunce. Ne
70
može drukčije.
Svuda sretate ove turiste. Mladi ljudi, po dvojica-trojica, ili mladi parovi, često i sa decom
od 5-6 godina, putuju svojim automobilom iz jedne zemlje u drugu. Gde god ne nađu
mesta u hotelu ili gde hoće da uštede, oni rasklapaju svoj šator i - kampiraju. Predveče
možete videti modar dim njihove vatre oko koje posluje žena, i mužjaka kako nešto
popravlja i utvrđuje na šatoru, dok se dete igra na travi.
Gledao sam ih u rano jutro kad ustaju, malo podbuli i raščupani, ali sa smehom i veselim,
kao ratničkim povicima. Žena se oblači i doteruje, muž se brije, pričvrstivši ogledalo na
krilo šatora, a dete, žmirkajući na sunce, čeka doručak iz konzerve.
Kao svaka novina, sve ovo malo zbunjuje čoveka koji nije navikao na ovakav način
putovanja. Svi su ti ljudi prošli ili kroz rat i kasarnu ili logor, ili bar kroz neku omladinsku
organizaciju koja nije mnogo daleko od svega toga. Nečeg ratničkog i drevnog i
