Page 192 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 192
Čuo sam strašnu reč, u okolini Sarajeva, od ljudi koji su negde iz zapadne Bosne. - Ako te
67
uhvatim, ispiću ti oči kao turgulje.
*
Na periferiji malih bosanskih varoši zapazićete karakteristične baštice koje su ponajčešće
iza kuće, a ne pred njom. One su obično nepravilna oblika i minijaturno malene, zbijene u
osojno mesto između naličja kuće i susednog zida, ili ograde od visokih dasaka,
sastavljenih tako da se ni proviriti ne može između njih. Sastoje se od dve-tri povisoke, po
veličini nejednake leje, obično eliptična, ali uvek nepravilna oblika, zasađene domaćim,
uvek istim čedno jednostavnim cvećem niska rasta i žive boje: nevenom, latifom i
šebojem, popovom kapicom i zijevkom. Sve to zasejano tako gusto i nepravilno, nekako
srećno-slučajno, ili možda i namerno, da takva leja liči na šaren uzorak za ćilim koji nikad
neće biti otkan.
Staze između tih leja nisu šire od dobrog pedlja; koliko da čovek može jednim stopalom
na njih stati, dok sadi i okopava cveće, a posle i one zarastu sitnom travom sa ponekim
cvetom od rasutog semena. Uz samu ogradu, koja je uvek malko nagnuta kao da ni prvog
dana nije bila prava ni ravna, rastu zeleni kaloper, bokor sabljice ili tamnocrvenih
georgina.
Izgubljene i pomalo tajanstvene izgledaju te baštice. U njihovoj zagonetnoj jednostavnosti
i prostoti složenog porekla ima nečeg od rituala i vradžbine, ima preobilja životne radosti,
stegnute i prituljene svim onim što u životu nije lepota, igra ni bezbriga; a ima i nečeg
zavetnog i grobljanskog.
Ti vrtići su kao skrovit oltar u slavu kratkovekih, prigušenih a silnih osećanja koja su iznad
svakidašnjih, neophodnih potreba, iznad nužde i stege ličnog i zajedničkog života; zato za
njih ima tako malo mesta i zato su sa toliko ljubavi sađeni i gajeni da se to na prvi pogled
oseti.
*
Na pijaci Zeleni venac seljaci prodaju vino i rakiju, na veliko i na malo. Ljudi dolaze sa
flašama i kupuju piće. Svaki od njih proba kod nekoliko njih pre nego što robu kupi. Ali tu
se stalno kreće velik broj pijanica, ljudi i žena, koji malo ili ništa ne kupuju, ali mnogo
probaju. Svi su oni napola ili potpuno pijani. Među seljacima koji piće nude ima domaćina
koji trezveno i oprezno gledaju da svoju robu što bolje prodaju, ali ima i takvih koji i sami
piju. Sve to stvara pijanu graju, punu vesele vike i duhovitih dobacivanja. „Ajde, ajde,
narode, navali, narode, dok ima! Roba govori - gazda laje. Ajde, narode!“, viče jedan
bedno odeven, prljav i neobrijan seljak lukava izgleda. Kod jednog bureta vina vodi se dug
razgovor između polupijanih građana i isto takvog prodavca. Jedan debeo i podaduo
čovek bez zimskog kaputa, a novembar je mesec, objašnjava: „Idi pravo i čini dobro, pa
se ne boj nikog.“
Jedan seljak viče: „Ide radnja kao voda ladna.“
*
Jedan naš zemljak, rodom iz Trebinja, otišao je kao dete sa roditeljima u Tursku. Bilo mu
je osam godina. Posle četrdeset i pet godina došao je opet u Trebinje. Pričajući sa malim