Page 190 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 190
*
Dok blešti sneg na suncu, jedan Bosanac, čovek iz naroda, kaže, kao izvinjavajući se što
je zadremao: „Drjemovna ova bjelina, pa...“
*
- Babo, kako je Bogu prezime?
- Svemogući.
- Vidiš! Kažem ja, a Haleta kaže da Bog nema prezimena.
*
Stara muslimanka govori napamet, kao da čita iz knjige:
- Bog nije niđe. Nit je gore nit je dolje, nit je sprijeda nit je straga, nit je lijevo nit je desno.
On nit je rođen, niti može roditi, kao što ne može umrijeti. Nema lika ni izgleda. On je sve.
Ko izgovori: „Bože moj!“ i pri tom samo pokaže rukom put neba, taj je već izišao iz vjere.
*
April. Posle gotovo vrelih dana neočekivana studen sa oblačnim nebom i hladnim vetrom
koji nosi i sitne pahuljice snega i bele latice preranog behara, tako da se mešaju
međusobno i teško razlikuju jedne od drugih.
*
Na jednom kongresu.
Lepa žena, visoka, bujne crne kose, bele kože i crnih očiju, sedi malo podalje od mene i
privlači moj pogled. Ali to lepo lice, pravilno i mirno, ima nečeg odsutnog i mrtvog, na
njemu je pečat neke velike brige koja čoveka obuzima celog. Ma koliko da sam ga
posmatrao, nisam mogao da uhvatim na njemu ni zračak onog sjaja koji se inače uvek
javlja na licima tako lepih žena. - Kad se digla, video sam da joj je desna noga amputirana
i da hoda odupirući se o kratku štaku, mršteći se jedva primetno od bola pri svakom
koraku. Pomerio sam se kao od udarca. I gledajući je kako, hramljući, odlazi na jednoj,
66
levoj, savršeno vajanoj nozi, i na mene je naišao deo one brižnosti.
*
Obratite pažnju kako građanin, koji čuje šum na stepeništu a ne vidi nikog, viče: „Ko je
to?“, kako na telefonu izgovara: „Ama, koga vi tražite?“ i, najposle, kako izgovara svoje
prezime koje je vrlo obično i često. „Ovde Jovanović. Jovanović, razumete li vi srpski!“
*
Uveče otac sedi i radi, a u drugoj sobi majka sprema sina za prvu pričest i za ispit koji
mora pre pričesti da položi.
