Page 194 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 194

Tada se moglo videti da je taj čovek celog života bio veran nečem nepoznatom, izvan
       njega i izvan sredine u kojoj je živeo. I to veran verom koja se nikad ne koleba i zbog koje
       se lako podnosi svaka žrtva.


                                                            *


       Na Bledskom jezeru svaki vetar, od najmanjeg daška do severca sa dugim, oštrim
       zamasima, ima svoju boju na nebu ili na predelu; ali zvuka nema, nikako ili vrlo malo.

                                                            *


       U ovom kraju Slovenije seljaci na poljima, posmatrani izdaleka, ne ostavljaju utisak
       napora i mučnog rada, ni oni ni njihova zaprega. Protivno od zemljoradnika u našim
       krajevima koji su povijeni tako da se prosto gube u zemlji koju obrađuju. Oni se izdvajaju
       celim likom od posla koji vrše, a u tom poslu izgleda sve od početka do kraja predviđeno i
       utvrđeno, dok naš seljak izgleda da se zakopava u zemlju i da prvi put preduzima svoj
       mučni i bezizgledni napor. Tako lak izgleda posao ovih ljudi da pomišljamo na igru i
       zabavu, ali kad im čovek priđe i pogleda ih izbliza, vidi se da su okupani u znoju i da
       posrću od napora.

                                                            *


       Na jezeru. U prvim noćnim satima, nebo je bilo puno zvezda, u grozdovima. Izgledalo je
       da im se žar sve više raspaljuje. Nije mi se spavalo. Činilo mi se da vredi bdeti i pratiti hod
       i razgaranje zvezda u modroj visini. Oko ponoći negde, ipak sam zaspao. A kad sam se,
       nekako pred zoru, probudio i izišao na terasu, nebo je bilo izbledelo, tanak mesec je
       dogarao u dnu vidika; nestalo bogatih sazvežđa, kao čarolijom. Samo su sredinom neba
       sjale dve krupne otežale zvezde, kao zadocnele na povratku posle čiste i svetle zvezdane
                                 68
       orgije u modrini neba.

                                                            *


       Na Zelenom vencu gomile lubenica. Živ razgovor svaki čas prelazi u svađu koja opet brzo
       zamire. Svi viču, kupci i prodavci. Jedan od prodavaca, mlad živ čovek, građanin, meri,
       govori, smeje se, a očima lukavo strelja i, očigledno, u sebi sve računa.


       - Eto, pet kila i dvesta grama, to su trideset i dva dinara. I dužan si mi četiri dinara od
       ranije, svega trideset i šest.

       - Gle, otkud ja dužan?


       - A, to nisi ti! Onda je onaj drugi.

       - Dakle...


       - Daklem i daklem, daklem to je triput daklem. Daj pare pa idi. Vidiš ti ovaj narod što je
       navalio!


                                                            *


       Sklonio sam se od naglog letnjeg pljuska u hodnik seoske kuće.
   189   190   191   192   193   194   195   196   197   198   199