Page 185 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 185

Noć istinske veličine i izvesne propasti.


                                                            *


       Kad seljak ima neku tešku porodičnu brigu ili veliku štetu u imanju, treba videti kako tada
       razmišlja, „lomi glavu“, ili tuguje, kao da radi neki težak fizički posao. Sedi, malo pognut,
       znoj mu izbija u graškama po čelu, gleda preda se i s vremena na vreme izgovara
       poluglasne reči. Sve to sa jednom teškom i dostojanstvenom ozbiljnošću kakvu varoški
       svet i školovani ljudi ne poznaju. Očigledno je da se on svakoj brizi koja na njega naiđe
       daje ceo i da se troši i lomi bez poštede, dok je ne reši ili ne preboli. Ali zato pre i posle
       toga njegov duh istinski miruje i ne poznaje naše nezdrave nemire, sujetne pomisli i
       začikavanja mašte koja kvare naše dane i noći i slabe nas za važne i velike napore u
       životu.


                                                            *


       Ne ide mu se? Ne ide mu se! Ni zrnu se ne ide pod žrvanj, pa...

                                                            *


       Od pijanih ljudi koji izlaze teturajući iz krčme, od mladića koji na malim kolima dogone iz
       okolnih sela mleko u Beograd, čovek može da čuje nove pesme na stare melodije.


       Teraj, kume, riđu,

       Da te ne obiđu...


       Ili pesmu odskora udate mlade žene, koja se ovako žali na muža:


       Kad sam pošla za dragana moga,


       Prvog dana opsova mi boga,

       Drugog dana i boga i sunce,


       Što mu nisam napojila junce.

       Kad čovek zađe u godine, izgleda mu sve što se po ulicama i kafanama peva manje-više
       ružno i besmisleno, i čini mu se da se ukus masa stalno kvari i pogoršava. U stvari, to je
       uvek ista besmislica. Narod ne može da bude bez rime i kakve bilo dosetke kao ni bez
       duvana i rakije.


                                                            *


       Ovde, kao i u Beogradu, vidim po ulicama znatan broj mladih žena sa prosedom, pa i
       sasvim sedom kosom. Njihova lica su izmučena, ali još mlada, a oblici tela odaju još bolje
       njihovu mladost. Čini mi se da vidim kako je iznad glava tih slabih stvorenja prošla ruka
       ovoga rata i posula ih prevremenom sedinom kroz koju još prosijava mladost.

       Ta se slika neće moći sačuvati za budućnost; te glave će brzo i još jače posedeti, pa
       zatim potpuno iščeznuti sa ustalasane površine živih prolaznika. To je šteta. Ništa ne bi
   180   181   182   183   184   185   186   187   188   189   190