Page 186 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 186

bolje i jasnije govorilo budućim naraštajima o našem vremenu nego te mlade sede glave,
       kojima je potpuno ili delimično ukradena bezbrižnost i radost mladih godina.


       Neka u ovoj zabelešci ostane bar pomen o njima.


                                                                             (Sarajevo, 14. juna 1946. god.)

                                                            *


       Video sam, na peščanoj obali, kako iskopavaju neeksplodirane granate i odnose ih na
       jedno pusto mesto da ih tamo demontiraju.


       Jedan posve mlad vojnik nosi na ramenu jednu takvu granatu od tridesetak kila. Bled je u
       licu, oborenih očiju. On vrši opasnu dužnost koja mu je pala u deo, ali je očigledno
       zbunjen i uplašen. Kao smrt samu, on nosi čudan teret na desnom ramenu i pri tome gazi
       što se može tiše i lakše, i korača sitno, čudno, kako nikad nisam video čoveka da korača.
       Sva mu je krv oko srca i sva pažnja i sva snaga usredsređena samo na to da se
       neopreznim pokretom ne probudi smrt na ramenu. On ne zna ni za koga oko sebe, niti
       pomišlja kako izgleda u očima drugih ljudi, i samo igra svoju igru sa smrću, jednu vrstu
       čudnog baleta koji je i jadan i uzvišen i pomalo smešan.


       Tako je i zašao za ugao, stupajuću kao po žici, svom snagom svojih mišića i celom
       pažnjom usredsređen samo na jedno: da ostane živ i da se što pre srećno oslobodi svoga
       nemilog tereta.


                                                            *

       Uvek mi se vraća pitanje: zašto su javne zgrade na Istoku tako neprijatne i redovno
       zapuštene? U tim zemljama kao da su hoteli tako udešeni kako bi svaki koji u njima
       prenoći imao prilike da razmišlja i dođe do uverenja da je lepše i bolje sedeti u svojoj
       varošici nego putovati po svetu, i kako bi odlazeći uzdahnuo: „Ah, najlepša je svoja
       kućica, pa kakva bila da bila!“


                                                            *

       Godine 1941, posle bombardovanja Beograda, bežali su mnogi građani drumom ka Avali.
       Jedan moli seljaka da ga primi na kola i poveze, nudi i da plati. Seljak odbija. Ovaj moli
       dalje, jer ima mesta na kolima i za trojicu. „Ima“, kaže seljak, „ali neću da te primim. Hoću
       da te vidim kao ideš pešice.“


                                                            *


       Slovenačka kućanstva su redovno čista, uredna i svetla, a slovenačke žene ih vode sa
       mirom, prisebnošću i nekom nezainteresovanom revnošću koja im je, kako izgleda, u
       prirodi. Jedina mana tih kućanstava je u tome što pomalo liče na sakristiju, ili na one
       modele u etnografskim muzejima. Nedostaje im onaj topli individualni dah koji oživljuje
       naša kućanstva, ali koji je i uzrok svih nemira i nereda u njima.


                                                            *
   181   182   183   184   185   186   187   188   189   190   191