Page 181 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

U blizini bolnice sreo sam jednog starca, zanemelog i obnemoglog od studeni i sirotinje. U
tankom odelu, sav pomodreo; samo njegovi sedi brkovi i kosa nečim neodređenim kazuju
da je video nekad bolje dane. Ne prosi. Samo žalovito gleda u prolaznike i tiho ječi, teško
vukući noge po snegu. Dao sam mu nešto malo novca. Nije zahvalio. Zadržao je novac u
obamrloj ruci i nastavio dalje svoje tiho ječanje, kao da ga ono održava na zemlji.

Odlazeći, slušao sam za sobom njegovu jeku i, pre nego što se potpuno izgubila iz moga
sluha, pomislio sam: Danas ili najdalje sutra, ovaj čovek će biti mrtav, tj. biće na onoj
strani na kojoj je većina čovečanstva. I za trenutak mi se ukazao njegov sitni lik, obasjan i
preobražen, kako nestaje u slavi koja se zove nepostojanje.

*

Desi se noć, pa ne mogu oka da sklopim od nekog osećanja koje svaki put nosi drugo ime
i ima nov povod, ali koje je u stvari uvek jedno isto. Izgleda mi neverovatno da ću moći
celu noć provesti tako, ali se brže nego što čovek očekuje zabeli u zavesama svetlost
dana koja rasteruje strahove. Tada se dešava da u tišini i polusvetlosti prevarim svoju
muku i da zaspim kratkim, slatkim snom koji me ispuni svega tečnim srebrom bez težine.
Posle, preko celog dana, nosim sećanje na taj sat spavanja kao dragocenost, i svaki čas
pogledam u njega, u mislima, kao u obasjano mesto na planini. I još iduće noći, kad
legnem, osećam u sebi ostatak toga jutarnjeg sna kao kvasac za duboko i tvrdo spavanje
od kojeg se sutradan diže i oporavlja u meni sve što je poharano i oboreno za vreme
nesanice minule noći.

*

Da zabeležim veče kad nisam mogao da se setim jednog imena.

Znam i pamtim čoveka i njegov izgled i njegove pokrete i pojedine reči, ali ne mogu da mu
se setim imena. Celo božije veče prolazi taj čovek mojim sećanjem, sa svakim trenutkom
iskrsne poneka pojedinost, sve mi bliži i jasniji biva, ali imena ne mogu da mu se setim. I
tako evo i sada, posle ponoći, sedimo, moj bezimeni nekadašnji poznanik i ja, kao dva
pokojnika.

*

U Bukureštu, u parku Karol, gledao sam kako jedan od onih jevtinih uličnih fotografa
namešta svoj smešni starinski aparat na tankim visokim nogarama. Tek malo docnije
pogledao sam čoveka koji treba da se slika.

To je bio neki mali čovek iz unutrašnjosti koji je došao verovatno da traži nameštenje u
prestonici. Na njemu dugačak crn kaput, izlizan, iskrpljen, sa tragovima jela i putovanja,
na nogama iste takve teške sirotinjske cokule bez oblika i boje. Ali lice radnikovo bilo je
sveže obrijano, brkovi slabo ufitiljeni, kosa pokvašena i u njoj pokušano nešto kao
razdeljak. Čovek je gledao u sočivo aparata nekim pogledom koji nije mogućno rečima
opisati, mirnim bojažljivim pogledom koji se i snebiva i hrabri i moli i strpljivo čeka kao da
od onoga što se krije u toj spravi očekuje neko rešenje svih svojih pitanja i nevolja.