Page 179 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Na jednoj raskrsnici gradske periferije, u rano jutro, skup ljudi koji se nešto objašnjavaju,
ali sve ih nadvikuje glas jedne žene. Policijski pisar, žut i crn u licu, uz njega žandarm kao
senka, lice mu kao u vojnika od drveta, pod grlom limeni broj 283. Jedna mlada žena, na
izgled devojka. Jedan krupan čovek u tridesetim godinama, nešto zbunjen, ali odlučan i
rešen da se brani. Pored njega jedna žena, nešto starija od njega, oštra i živa, sa crnom
zalizanom kosom. Malo postrani dva proseda, slabije odevena građanina. Ona nadvikuje i
zaglušuje sve ostale neprestano jednom istom rečenicom: „Svanulo, a lampa gori!“

Ona izgovara svako pola minuta, i češče, te iste reči, ali svaki put drugim glasom i sa
posve novom intonacijom. Čas prkosno i kratko, unoseći se u lice onom krupnom čoveku i
bacajući mu tu rečenicu kao glavni dokaz neke njegove krivice, čas plačevno i tužno,
obraćajući se policijskom pisaru kao žrtva te lampe i toga svitanja, čas lelečući kao
narikača, čas vrišteći prosto i izgovarajući vriskom samo te reči, jer joj je mozak stao i jer
druge ne ume da nađe.

Svi ostali zajedno uzalud nastoje da i oni kažu neku reč. Jedni, da objasne stvar u svoju
korist verovatno, drugi prosto kao svedoci, policajac u želji da razmrsi to klupko, donese
neko rešenje i iziđe iz te graje koja mu nije ni laka ni prijatna. Ali svaki i svačiji takav
pokušaj prekida sredovečna žena sa crnom zalizanom kosom: „Svanulo! Lampa gori!“

Ako je zaista poludela ili ako dobije srčani napad i umre, ona će sići s pameti ili se rastati
sa svetom noseći samo tu sliku i te reči.

Prolazim, ali za sobom čujem u nejednakim i kratkim razmacima i neočekivanim
intonacijama:

- Svanulo, a lampa gori!

Dugo nosim u razdraženom sluhu te reči i raznovrsne zvukove kojima su izgovorene.
Verovatno će još neko i pored one žene uspeti da dođe do reči i da kaže još nešto sem
one nerazumljive rečenice koju ona ponavlja kao lozinku ili ratni poklič. Verovatno će se
tada razjasniti sve što se te noći desilo i uvideti ko je kriv za sve što se desilo. Ali ja,
prolaznik, teško da ću ikad više naići i ovom ulicom, a kamoli da ću sresti ove iste ljude,
sakupljene u istom uzbuđenju. Ostaje mi da nagađam šta se moglo desiti ove noći, da
stvaram u mašti neku noćnu dramu iz dalekog predgrađa, dok u meni još odjekuje i drhti
glas izbezumljene žene. Šta je moglo biti?

Preljubnici neki koje je zamorila ljubav i prevario san i koji su uhvaćeni u zoru, na samoj
postelji, u dvostrukoj krivici: da su izvršili preljubu i da su zaboravili ugasiti lampu?

Krupni čovek je proveo noć negde na zlu putu, a ova besna žena ga je uzalud tražila,
čekala, opet tražila i sad ga je najposle našla?

Kockari, obnevideli od strasti, otupeli toliko da ne mare za jelo ni za piće, za žene ni za
policiju, i da ne razlikuju dan od noći ni lampu od sunca i meseca, proveli su noć u toj
kući. Ovo sada je epilog na dnevnoj svetlosti, uz učešće policije i ove žene koja je izvan
sebe zbog muževljeve tuče, novca koji je izgubio ili zbog obadvoga?

Da nije zavera neka? Ili mračan posao koji su otkrili nepoverljivi susedi? Da nije prosto
maštanija i potreba za skandalom histerične žene kojoj je dosta, i suviše, jedna lampa
koju je neko zaboravio ugasiti da od nje napravi svako čudo i pokor?