Page 176 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 176
Tu sliku iz mog višegradskog detinjstva donelo mi je proleće.
*
Pred unezverenim i upornim govečetom koje vode na klanje, seljak nosi rukovet sena.
Idući za tim senom koje mu se neprestano izmiče, goveče brzo stigne na klanicu gde već
čekaju kasapske ruke i konopci.
O nedostižnu šaku sena otaru krvav nož kojim živinče zakolju.
*
Nekad, u detinjstvu, čuo sam gde odrasli govoreći o jednoj porodici kažu:
- Imaju jednog brata koga ne pokazuju.
U to vreme, moglo mi je biti osam ili devet godina, ja sam prolazio sa velikim uzbuđenjem
pored kuće u kojoj je živela ta porodica, i zagledao u njihove prozore, želeći i bojeći se u
isto vreme da vidim toga brata koga ne izvode i kriju od sveta.
Posle sam potpuno zaboravio na tu stvar sa bratom koga ne pokazuju, ali juče sam je se,
posle toliko godina, ponovo setio i čuo glas kojim je nekad rečena.
*
Kad je kišovito leto, ceo se svet žali. Žale se prodavci povrća, hotelijeri i seljaci, s pravom.
Žale se građani i dokona gospoda, jer im je pokvareno letovanje. Ali, jeste li primetili
kakvo je cveće za kišovitog leta? Krupnije, lepše i sjajnije po boji i obliku, naročito po boji.
Ja ga posmatram kao slavu koja ćuti.
*
U okolini Ženeve rastužuje čoveka veče vlagom i odsustvom ljudi i životinja. Nigde na
svetu nisam video predeo sa manje živih stvorenja u njemu. A jesenja magla širi se po
livadama kao otrovni gasovi, podmuklo i napadački.
*
Anita, la Mejicana. Ugojena i uvela pre vremena, zaražena, izludela od alkohola i od
droga, sačekuje prolaznike u jednom mračnom i nečistom budžaku stare varoši. Zna
svega dvadesetak francuskih reči. Kad može da razgovara španski, srećna je. Tada se
smeje i plače, širi ruke u oduševljenju i ujeda se za prste od očaja. Sve to uzastopce. I
priča, priča bez kraja i konca, bez veze i smisla. O Gvadalahari, o Mehiku, gde živi njena
majka („mamacita“), o nekom Hozelitu s kojim je došla u Pariz i koji se posle izgubio i
napustio je.
- Ovde sam izgubljena, nesrećna. Svi mi kažu da sam luda i blesava, jer ne znam da
govorim kao oni. To je samo stoga. Što god ja kažem, oni se samo cerekaju: Quelle
blague! To je sve što znaju.
Pokretom ruku i izrazom lica koji su dostojni najveće tragedije:
