Page 176 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 176

Tu sliku iz mog višegradskog detinjstva donelo mi je proleće.


                                                            *


       Pred unezverenim i upornim govečetom koje vode na klanje, seljak nosi rukovet sena.
       Idući za tim senom koje mu se neprestano izmiče, goveče brzo stigne na klanicu gde već
       čekaju kasapske ruke i konopci.

       O nedostižnu šaku sena otaru krvav nož kojim živinče zakolju.


                                                            *


       Nekad, u detinjstvu, čuo sam gde odrasli govoreći o jednoj porodici kažu:

       - Imaju jednog brata koga ne pokazuju.


       U to vreme, moglo mi je biti osam ili devet godina, ja sam prolazio sa velikim uzbuđenjem
       pored kuće u kojoj je živela ta porodica, i zagledao u njihove prozore, želeći i bojeći se u
       isto vreme da vidim toga brata koga ne izvode i kriju od sveta.


       Posle sam potpuno zaboravio na tu stvar sa bratom koga ne pokazuju, ali juče sam je se,
       posle toliko godina, ponovo setio i čuo glas kojim je nekad rečena.

                                                            *


       Kad je kišovito leto, ceo se svet žali. Žale se prodavci povrća, hotelijeri i seljaci, s pravom.
       Žale se građani i dokona gospoda, jer im je pokvareno letovanje. Ali, jeste li primetili
       kakvo je cveće za kišovitog leta? Krupnije, lepše i sjajnije po boji i obliku, naročito po boji.
       Ja ga posmatram kao slavu koja ćuti.


                                                            *

       U okolini Ženeve rastužuje čoveka veče vlagom i odsustvom ljudi i životinja. Nigde na
       svetu nisam video predeo sa manje živih stvorenja u njemu. A jesenja magla širi se po
       livadama kao otrovni gasovi, podmuklo i napadački.


                                                            *

       Anita, la Mejicana. Ugojena i uvela pre vremena, zaražena, izludela od alkohola i od
       droga, sačekuje prolaznike u jednom mračnom i nečistom budžaku stare varoši. Zna
       svega dvadesetak francuskih reči. Kad može da razgovara španski, srećna je. Tada se
       smeje i plače, širi ruke u oduševljenju i ujeda se za prste od očaja. Sve to uzastopce. I
       priča, priča bez kraja i konca, bez veze i smisla. O Gvadalahari, o Mehiku, gde živi njena
       majka („mamacita“), o nekom Hozelitu s kojim je došla u Pariz i koji se posle izgubio i
       napustio je.


       - Ovde sam izgubljena, nesrećna. Svi mi kažu da sam luda i blesava, jer ne znam da
       govorim kao oni. To je samo stoga. Što god ja kažem, oni se samo cerekaju: Quelle
       blague! To je sve što znaju.

       Pokretom ruku i izrazom lica koji su dostojni najveće tragedije:
   171   172   173   174   175   176   177   178   179   180   181