Page 180 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 180

Postoji svaka od tih mogućnosti, kao što postoje i bezbrojne druge koje mi ne padaju na
       pamet, ali koje su isto toliko mogućne i nestvarne.


       Glavni smisao ovoga maštanja u prolazu nije u tome što nam ono daje uverenje, tačno i
       sigurno, da se od jedne beznačajne sitnice može napraviti ogroman doživljaj, nego što
       nas ono dovodi na misao, istina manje jasnu i pouzdanu, da može biti i obrnuto.


                                                            *

       Bolesna devojčica u parku.


       Gledajući je, čovek je pomišljao na ono malo jagnje što ne može da hoda, nego zaostaje
       iza stada i zato ga čobanin nosi u naručju, dok hrabri, hajče i doziva ostale ovce i jagnjad,
       goneći ih pred sobom i pazeći da koja ne zaluta u stranu.


                                                            *

       Nigde na svetu, čini mi se, ne rastaje se s toliko bola i ne grli s toliko žara pri rastanku kao
       na pariskim stanicama. Treba videti mlade parove sa koliko paganske iskrenosti udišu
       dah jedno drugom i prelaze prstima poslednji put preko čela, očiju, usta i grla. I u svemu
       tome nema ničeg ni stidnog ni preteranog ni smešnog. Svak sa poštovanjem gleda i
       zaobilazi takav par i svak nastoji da ukaže pažnju ženi koja crvenih očiju i poluotvorenih
       usta ostaje na peronu i nemoćno još maše rukom koja je kao slomljena.


                                                            *

       Nigde na zemlji, ni u kakvoj šumi ni u kakvoj pustinji, nisam se osećao tako daleko od
       sveta i ljudi, i svega što znam i poznajem, kao u jednoj maloj kavani u pariskom
       predgrađu, u koju sam dolazio jedne zime i u kojoj su prosedi građani igrali piketa, a
       naslonjen o stub dremuckao kelner.


                                                            *


       Proleće. Kišovito veče sa vedrinom koja se ne vidi, nego samo naslućuje po sjaju na
       tornjevima i krovovima. Neverovatna tišina.

       Uvek u ovakvim časovima predaha očekuje se nešto sa neba ili iz dubina. Možda, samo
       jedna jedina reč, ali koja bi bila kao vatra ili svetlost, kao završetak i rešenje svega. Sve
       se čini kao da će ta reč otkrovenja zazvoniti, planuti, podići nebesa i obasjati zemlju i nas
       koji smo sa zemljom vezani. Sve se čini kao da pupi, raste nevidljiva, i da će svojim
       vrškom odjednom prokinuti i pocepati tišinu. Ali ništa se ne dešava.


       Da li samo sporo raste, ili je uopšte nema i ne treba je očekivati? Ni to nije izvesno. -
       Samo tišina, sa mrakom, sipi. Zaustavlja se, kao sneg, na obrvama i trepavkama.
       Osećam se kao zavejan.


                                                            *


       Kad čujem ruske ciganske romanse i naše „sevdalinke“, onakve kakve ih pevaju ovde po
       kafanama, osetim onaj bolni i potresni stid koji sam poznavao u detinjstvu, stid od
       egzibicionizma osećanja, gori od stida od fizičke golotinje.
   175   176   177   178   179   180   181   182   183   184   185