Page 180 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Postoji svaka od tih mogućnosti, kao što postoje i bezbrojne druge koje mi ne padaju na
pamet, ali koje su isto toliko mogućne i nestvarne.

Glavni smisao ovoga maštanja u prolazu nije u tome što nam ono daje uverenje, tačno i
sigurno, da se od jedne beznačajne sitnice može napraviti ogroman doživljaj, nego što
nas ono dovodi na misao, istina manje jasnu i pouzdanu, da može biti i obrnuto.

*

Bolesna devojčica u parku.

Gledajući je, čovek je pomišljao na ono malo jagnje što ne može da hoda, nego zaostaje
iza stada i zato ga čobanin nosi u naručju, dok hrabri, hajče i doziva ostale ovce i jagnjad,
goneći ih pred sobom i pazeći da koja ne zaluta u stranu.

*

Nigde na svetu, čini mi se, ne rastaje se s toliko bola i ne grli s toliko žara pri rastanku kao
na pariskim stanicama. Treba videti mlade parove sa koliko paganske iskrenosti udišu
dah jedno drugom i prelaze prstima poslednji put preko čela, očiju, usta i grla. I u svemu
tome nema ničeg ni stidnog ni preteranog ni smešnog. Svak sa poštovanjem gleda i
zaobilazi takav par i svak nastoji da ukaže pažnju ženi koja crvenih očiju i poluotvorenih
usta ostaje na peronu i nemoćno još maše rukom koja je kao slomljena.

*

Nigde na zemlji, ni u kakvoj šumi ni u kakvoj pustinji, nisam se osećao tako daleko od
sveta i ljudi, i svega što znam i poznajem, kao u jednoj maloj kavani u pariskom
predgrađu, u koju sam dolazio jedne zime i u kojoj su prosedi građani igrali piketa, a
naslonjen o stub dremuckao kelner.

*

Proleće. Kišovito veče sa vedrinom koja se ne vidi, nego samo naslućuje po sjaju na
tornjevima i krovovima. Neverovatna tišina.

Uvek u ovakvim časovima predaha očekuje se nešto sa neba ili iz dubina. Možda, samo
jedna jedina reč, ali koja bi bila kao vatra ili svetlost, kao završetak i rešenje svega. Sve
se čini kao da će ta reč otkrovenja zazvoniti, planuti, podići nebesa i obasjati zemlju i nas
koji smo sa zemljom vezani. Sve se čini kao da pupi, raste nevidljiva, i da će svojim
vrškom odjednom prokinuti i pocepati tišinu. Ali ništa se ne dešava.

Da li samo sporo raste, ili je uopšte nema i ne treba je očekivati? Ni to nije izvesno. -
Samo tišina, sa mrakom, sipi. Zaustavlja se, kao sneg, na obrvama i trepavkama.
Osećam se kao zavejan.

*

Kad čujem ruske ciganske romanse i naše „sevdalinke“, onakve kakve ih pevaju ovde po
kafanama, osetim onaj bolni i potresni stid koji sam poznavao u detinjstvu, stid od
egzibicionizma osećanja, gori od stida od fizičke golotinje.