Page 177 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

- Kao budalu me gone, kao dronjak. A ja sam samo nesrećna, izgubljena među tuđim
svetom. I nemam dve hiljade franaka, koliko treba za povratak u Mehiko.

Sa krajnjim i uzvišenim gnušanjem:

- Buah! Plata! Y siempre esa plata! (Phu! Novac! I uvek samo taj novac!)

Njeno telo, nezdravo, tužno ostarelo pre vremena, sad je odjednom sveže i oživelo.
Pokreti glave, smeli, izražavaju uzvišena osećanja; ruke plemenite, noge vitke. A oči - ne
varam se, jer sam dobro video - oči rasrđene i rasplakane devojke, nevine, dobre,
osećajne devojke koja veruje u Boga, voli sve ljude, i nije u stanju da učini ni najmanje zlo
ili ružno delo.

*

Dok sam lutao pustim poljem, između šljivika, u tišini i čamotinji seoskog popodneva,
pored mene je iznenada proleteo roj pčela i izgubio se u daljini, kao veo nošen i kidan
vetrom. Trgnuo sam se i uzbudio duboko u sebi; sav predeo je dobio nov izgled i moje
misli sasvim drugi pravac.

*

Sarajevo. Orijentalska, gandijevska golotinja i zapuštenost. Raskoš u neočekivanim
stvarima koje inače nigde i nikom nisu predmet raskoši. Najhladnija i najzdravija voda na
svetu. Najčudnije kuće, koje otkako su postale izgledaju ruševne i sklone padu, koje
izgledaju nezdrave, a u kojima se živi dugo i prijatno kao malo gde. U govoru ljudi i žena
karakteristični samoglasnici bez boje i jasne granice, od kojih govor dečaka i devojčica
izgleda kao nehajno gukanje.

Sve to zatrpano tišinom.

*

U jednoj maloj berbernici. Dolazi čovek srednjih godina, rđavo odeven i slab, sa malim
zavežljajem u ruci. Pogrešan izgovor, stran naglasak. Pita može li se ovde malko
odmoriti. Gazda sedi za kasom i ćuti. Kalfa koji brije gosta gleda u gazdu. Mučna tišina u
kojoj se čuje ne samo zveket makaza nego i pucketanje vatre u peći. Tada se ipak gazda
rešava i odgovara. Ne može, kaže, nije ovo mesto za odmaranje. I gleda oko sebe, na
sve strane, tražeći nečiji pogled svojim pogledom koji vredi videti i zapamtiti, ali koji se
opisati ne da. Stranac izgovara tiho: „molim“, i izlazi zbunjeno.

Pitam se gde će se odmoriti onaj čovek. A odmoriti se mora.

*

Švajcarski predeo, tužan i pust, kao sterilizovan.

Jedino što je ovde živo, prosto i za mene istinski lepo, to su slapovi. Istina, i oni su često
malko podšišani i ukroćeni, ali voda slobodno pada sopstvenom težinom i razbija se o
kamenje u belu penu i živo srebro.