Page 175 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Slike, prizori, raspoloženja

Veče kad se brzo smrkava i kad svako živo stvorenje obuzima strah, i svako oko traži
svetlosti i svaka glava skloništa. Zapalio sam sve sijalice u svim sobama. Sve su stvari
oživele, postale prijatne i rečite, kao od zahvalnosti.

Noć odmiče brzo i neosetno. Sve što radim, čitam, gledam ili jedem, sve je prijatno, mirno,
dobro i lako. Stanem i dugo slušam šum u svojim rođenim ušima. Izvesno, i vama je
dobro poznat taj beskrajni i nejasni razgovor između samca čoveka i tišine oko njega.

U neko doba trgne me jači huk koji dolazi spolja. Kiša? Ili tutanj kola koja jure u daljini?
Idem polako do balkona. Gledam. Osluškujem. Nije ništa. Nebo je svetlo i lepo kao sve
noćas, i ne izaziva ni sećanja ni misli koje rastužuju. Nekoliko oblačaka, rasvetljenih
iznutra.

Vraćam se i sedam, miran kao da sam pregledao carevinu koja je po mojoj volji. Tada
zapitah sam sebe, ne očekujući odgovora, bez uzbuđenja:

- Pred kakve je oluje ovo zatišje? Kakve opasnosti sprema?

Oklevam da tu svoju pomisao napišem i utvrdim, jer ništa nije stvarnije i istinitije od takve
slutnje koja bez povoda i neočekivano proleti mozgom, dok čovek sedi sam, u noći.

(Brisel, 1929)

*

Kao sve krajnosti u prirodi, rana studen koja je naišla naglo budi u nama atavističke
navike, zaboravljene i duboko pokopane po boljim pogodbama života. I kad, ovako krajem
oktobra, uđemo u kuću i osetimo da su sobe prvi put zagrejane, mi trljamo ruke.

- Gle, vatrica.

I čovek se prislanja uz radijator, zaklapa oči, a pred njim se otvara rastrgana balkanska
ravnica i na njoj čovek, umotan i zgrčen, privija se uz čobansku vatru, a biju ga vetar i
svaka nevolja.

*

Ja se tako malo družim s ljudima, a ukoliko se družim, tako se malo iskreno razgovaram i
od srca smejem da patim kao od neke nezadovoljene fizičke potrebe od želje za smehom.

*

Ide proleće. Ja mislim na jedno cigansko magare, maleno ali staro i bolesno, sa dubokim
tragovima samara na olinjaloj koži. Pustili su ga na prvu travu, a ono diže veliku čupavu
glavu kao da je više željno vazduha i vidika nego trave; i nemirnim ušima striže proletnje
nebo.