Page 172 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 172
Svi mi koji živimo i delamo u ovom svetu izloženi smo raznim opasnostima. Ovaj svet nas
nosi i diže, ali i zavodi i kvari, i to podmuklo i neosetno i na sve moguće načine. Pisci i
umetnici, na primer, koji prikazuju i opisuju promene i pojave ovog sveta i njihovo dejstvo
na ljude, izloženi su tim opasnostima koliko i svi drugi, ako ne i više. Jedna od njih je ovo.
Pisca koji je čitan, priznat i koji se tako izdigao do uspeha, nazivaju često stvaraocem.
Stvaralac! To je teška, nepromišljena, često kobna reč, a još je teži slučaj ako pisac i sam
poveruje u to i oseti se zaista stvaraocem, tj. stvorenjem IZNAD. ljudi i njihovih moralnih
normi, koje je pozvano da i te ljude i njihove zakone samo posmatra i prikazuje. To je
početak demijurškog ludila i neronizma, simptom sigurnog pada i propasti.
*
Poslovice, i štampane i govorene, često sam slušao više kao osude nego kao
dobronamerne savete i upute za život. Ponekad su mi zvučale tako kao da ih je izrekao
neki preki sud, sastavljen na brzinu, negde u noći, na slabo osvetljenom trgu, dok iz
daleka dopiru pevanje i osvetnički povici pobunjenika. To su presude donesene bez
saslušanja i svedoka, bez olakšavajućih okolnosti i bez prava priziva i mogućnosti
odlaganja izvršenja.
*
U sobi pored moje spavaće sobe, od koje me dele otvorena vrata, sa prvim noćnim
časovima počne da škripi i pucketa parket na značajan način. I što noć više odmiče i biva
studenija, pucketanje biva sve jače, tako da na mahove ostavlja potpuni utisak kao da
neko tamo hoda, u želji da se približi ili udalji neopažen.
I svake noći ja slušam te šumove sa dubokim uzbuđenjem od kojeg me jeza prolazi i u
isto vreme sa jasnom mišlju o jednostavnim i večitim fizičkim zakonima i o uticaju studeni i
toplote na stezanje i rastezanje materije. Da sam muzičar, komponovao bih, čini mi se,
zanimljivu stvar u kojoj bi zvukom bila uporedo izražena igra naše doveka detinje fantazije
i mirnih uvek istih prirodnih zakona, bezazleno i besciljno pucketanje parketa u tami na
mračnoj osnovi straha koji živi negde u nama, nevidljiv i neprimetan, ali kojeg može da
podigne najmanji šum u noći.
*
Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih
najboljih najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali čini mi se da je jedan
od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje
slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. To je naša velika slabost i u tom
pogledu svi mi često i nesvesno grešimo. Tu školu nismo još prošli ni taj nauk potpuno
izučili. Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i
pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti.
57
O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi.
*
Sećanje na Eskorijal kao na dubok lični doživljaj.
