Page 161 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 161
Geteovo književno delo je zaista jedno do stalnih i trajnih dobara čovečanstva, ili bar
jednog njegovog dela. U toku našeg ličnog života otkrivaju nam se povremeno pojedini
Geteovi tekstovi kao odmor, okrepa i svečanost duha.
Čovek se ne mora uvek složiti sa onim što Gete kaže. Mnoga njegova mišljenja i
shvatanja zaista nisu i moja, i ne mogu biti, jer ne odgovaraju mom poreklu ni vremenu, ni
mom položaju u životu, ali ne mogu da se ne divim najlepšem, najjasnijem i
najčovečnijem načinu na koji on kazuje to što misli i oseća. Njegov način kazivanja je
takav da nas podstiče na razmišljanje i pomaže u tome. I čini to pošteno i nesebično čak i
onda kad nas naše razmišljanje vodi do zaključaka koji su u protivnosti sa onima do kojih
je on došao.
*
Da je umetnost „rad koji dušu ponižava“ (L. N. Tojstoj).
Ne slažem se sa njim, jer ga ne razumem, i to nije ništa čudno. Čudno je samo da se
ponekad, u trenucima zastoja i slabosti setim ove Tolstojeve misli. Poznavajući njegovu
veliku, mučeničku i samoubilačku istinoljubivost, pitam se tada: otkud mu ova misao? Na
koju se visinu morao popeti ili do koje dubine spustiti da je mogao da je sagleda? I,
najzad, šta ako u njoj ima nešto od istine koju ja ne uspevam da sagledam.
*
Oni koji rade i stvaraju na područjima umetnosti, pa i nauke, mogu i moraju ponekad da
izgledaju samoživi, možda i bezdušni i svirepi. To škodi ne samo ljudima iz njihove
okoline nego i njima samima, ali bez toga niti bi oni mogli da sagledaju ono što su videli,
ni da viđeno izraze i prikažu kako treba.
*
Ako se čovek potpuno preda pisanju priča, njegova je sudbina nezavidna. Pre ili posle, na
jedan ili na drugi način, potpuno ili delimično, on gubi svoj put i svoje mesto u svetu. Istina
je da mu čudna i opasna igra kojoj se predao daje i čudesne naknade i zadovoljstva. Na
četiri zida njegove sobe ona mu stvara nebesa sa oblacima i vedrinama i zemlju sa
morima i vidicima, ali celo to varljivo i opojno bogatstvo i prostranstvo mnogo jasnije vide
njegovi čitaoci nego on sam, koji je obnevideo stvarajući ga i koji ga se plaši i gnuša sad
pošto ga je stvorio.
*
Dok pisac ne uspe da ugasi svoj život i dok ne uspe da postavi između sebe i poznatog
sveta neprozirnu i neprodornu zavesu, na hartiji pred njim neće dobiti oblik ni život nijedna
stvar, ni travka ni čovek. Tako je to što zovemo pisanje, prikazivanje života, u stvari jedno
gašenje toga života, ali ne i njegovo ubijanje. Naprotiv! U stvari, njegovo prenošenje sa
jednog plana na drugi, otprilike onako kao kad čovek ugasi svetlost u jednoj sobi da bi je
zapalio u drugoj. Samo što ta operacija, u piščevom slučaju, nije tako laka ni tako
mehanički jednostavna kao gašenje i paljenje električne svetlosti u dve odvojene
prostorije. Tu treba dara, snage, napora i veličine. I, u stvari, to je uvek žrtva za onoga u
čijoj se svesti ta nejasna i složena operacija toliko ponavlja dok nepostane osnov