Page 156 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

potreba za govorom i pričanjem. Slušajući druge izgleda nam da svaka deseta reč koju
čujemo ima veze sa nekim našim mislima i sećanjima. Stoga, umesto da pažljivo slušamo
svoga sabesednika i da nastojimo da njegovim rečima nađemo dublji smisao i pravo
značenje, mi volimo da prekidamo njegov govor i da sami počinjemo da pričamo. A to
znači da sa što više reči sve manje kazujemo. I još nam taj naš govor, kako koja godina,
biva sve slađi i miliji. Umesto da sakupljamo tuđa zrna, mi rasipamo sopstvenu plevu.
Nevolja i bruka!

*

Dobro pozorište, kao i mnogo toga što se zove igra i razonoda, a što je ozbiljnije i teže od
takozvane životne stvarnosti, i od života samog.

*

Nikad piscu mala doza naivnosti nije bila suvišna ni štetna, dok ga preteran oprez,
„ozbiljnost“, i knjiška celomudrost često odvode na pogrešne puteve, u suvoću i jalovost.
Jer, pisac nije advokat ni inženjer.

*

Reči često lete oko nas kao pleva oko seljaka na gumnu, kao rojevi snežnih pahuljica oko
mirnog putnika koji zna kuda ide, lake, bezazlene, zanosne u svojoj igri koja godi našem
oku i našem duhu i odgovara našoj potrebi za lepotom i promenom, a ne obavezuje nas
niukoliko i ne troši nimalo. Tako nam bar izgleda. Ali kad se desi, kao što se i dešava, pa
bilo to samo i u snu, da se iz te vejavice reči, kojom samostalno okruženi i kojom volimo
da lakomisleno obasipamo i sebe i druge, jedna jedina izdvoji i zaustavi - nastaje nešto o
čemu ni sanjati nismo mogli dok smo je nesmotreno izgovarali. Tada se ta naša sitna i
slučajna reč ispreči pred nas, strašna i ogromna; iz nje se, kao iz višestepene rakete,
odjednom isuče i razvije njena dotle skrivena, mnogostruka i ubojita sadržina, i preteći
neumoljivo traži od nas da izvršimo ono na šta smo se ludo, i ne sluteći, obavezali kad
smo je u svojoj nesmotrenosti i sujeti izgovorili, jer je došlo vreme da ta reč postane, i da
zaista bude, ono što kazuje i označava: večnost, ljubav, borba, poraz, veličina, lepota,
smrt.

Tako nas sudbina ponekad „hvata za reč“ i od čoveka, slabog i lakomislenog bića, stvara
junaka tragedije kome iz tog procepa izlaza nema, jer neminovno gine i propada ako
ostane u mestu, „pri reči“, a ne pomaže mu ništa da beži.

*

Iznad „Znakova pored puta“ trebalo bi napisati: „Uđite i razgledajte! Slobodno! Ovde nema
aforizama.“

*

Kad čitam u knjigama i novinama šta sve ljudi pišu, i kako pišu, ja se manje čudim onom
nastranom vladaru na Istoku koji je došao na misao da spali sve što je zapisano i
napisano od ljudi o ljudima i njihovim mislima i doživljajima, ili o javnim događajima,
prirodnim pojavama itd.