Page 162 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 162

njegovog svakidašnjeg rada i ne napravi od njega, par une deformation professionnelle,
       čoveka koji, da bi živeo, treba više nego drugi ljudi, ali živi za druge.


                                                            *


       Pisanje ima neke sličnosti sa izazivanjem slike na fotografskoj ploči. Snima se na suncu, i
       samo pomoću sunčeve svetlosti, ali da bi se slika izazvala potreban je potpun mrak.

                                                            *


       Dok pišete svoju priču, ne treba da mislite ni na šta drugo, ili još bolje: treba da zaboravite
       da ima drugih tema osim one koju vi obrađujete, i drugih jezika osim onog na kojem vi
       pišete; a pisati treba tako kao da verujete da biste svakom čoveku, ma kojim jezikom on
       govorio, mogli objasniti ono što hoćete da kažete. Pišući, vi treba trenutno da zaboravite
       na sve koji su vam bliski i dragi i sa čijim životima ste tako čvrsto povezani, ali da vam je u
       isto vreme blizak ceo svet i da su vam svi živi ljudi kao rod rođeni.

                                                            *


       Kad sednem da pišem, svi koji su mi bliski i poznati umru za mene, da bi mogli da se rode
       i stupe u život novi ljudi, oni koji se pomaljaju na mojoj hartiji. I tek kad uspem da tim
       novim ljudima dam nešto malo sadržine i oblika, ja se vraćam živim ljudima, onima iz
       svoga života. A sutra se ta igra ponavlja. Tako sam stalno neveran, čas jednima čas
       drugima.


                                                            *

       Greše oni koji misle da svaki pisac brzo i lako zapaža sve oko sebe. Svakako, to nije moj
       slučaj. U stvari, ja sve oko sebe gledam kao kroz neki veo, veo od misli, i prvo što vidim to
       nije činjenica koju posmatram, nego moja misao o njoj. Tek docnije se iz te misli izljušti,
       kao plod iz svoje opne, sama činjenica, „gola kao od majke rođena“. Naravno da to nije
       slučaj sa svakim zapažanjem; mnoga od njih ostanu zapletena i pokopana zauvek u
       tamnom spletu misli koje nikad ne dozrevaju i ne dospevaju do punog izraza, ali ona koja
       dospe dotle, ta onda živi trajno u pesmi ili priči, istinita, stvarana i jasna do u najsitnije
       pojedinosti koje ni najoštriji „praktični“ posmatrač ne bi uspeo da primeti. Ona postaje
       činjenica-tip, koju usvajaju i u koju veruju hiljade čitalaca, kroz naraštaje.


                                                            *

       Kad slikamo crnim bojama svoje nezadovljstvo životom, mi ne poričemo stvarnost;
       naprotiv, mi smo u najužoj vezi sa njom i zauzimamo stav prema njoj, jer posredno
       kažemo da želimo da bude drugačija i podstičemo u ljudima misao da bi je trebalo
       menjati.


                                                            *

       Ponekad mi se čini da bi takav čovek trebalo da nestane u svom velikom podvigu, kao što
       pčela gine sa svojim prvim i jedinim ubodom, a ne da ostane posle u životu kao ispaljena
       raketa, iza vatrometa, negde u travi.


       (Za sve vrste junaštva i podviga duha.)
   157   158   159   160   161   162   163   164   165   166   167