Page 166 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 166

malo bi se pisalo. Uostalom, to može da postoji, kao ne drukčije a ono kao književna
       fikcija.


       Nažalost, pokojnici ne govore. Samo živi to čine i u većini slučajeva samo to čine. Kad bi
       živi manje govorili, a pokojnici bar nešto mogli da kažu, ne bi naš život bio ovo što je,
       nego jedna srećna večnost.


                                                            *

       Uz jednu muziku, i posle nje.


       Lepota - to je varka i zamka na čovekovom putu, jedno od neobjašnjivih prokletstava
       njegovog postojanja. Ne znamo je i nemamo, a živimo zbog nje i ginemo za njom. Ne vidi
       se gde niče ni kako nastaje, teško se i nesigurno prati dok traje, a uzalud se žali i doziva
       kad nestane. Između njenog postanka i nestanka i nema ničeg, tako da se može reći da
       ona stvarno i ne postoji. A kad si rekao da je nema, to je ujedno i najviše i sve što se o
       njoj može reći, pa i to si rekao samo zato da bi mogao da govoriš o njoj. „Nema je“, kažeš,
       a isto je kao da si rekao: „nema spasa ni izlaza“, „nema smisla ni svrhe“, „nema kraja“, ili
       još tačnije, kao da si rekao: „nema ničeg“.

       Tako je sve što nazivamo lepotom samo privid, ali privid koji uništava i briše sve, pa i
       najviše i najsnažnije stvarnosti, a sve dvorce-priviđenja zida na nečem i od ničega, na tlu
       pustinje koju je sam stvorio.


                                                            *

       Sve je u španskoj đvilizaciji isprekidano, osamljeno i nepovezano. Najlepši spomenici i
       građevine stoje izdvojeni, pečeni suncem i bijeni vetrom, opkoljeni uvek nekom jalijom,
       golim, prašnim ili zakrčenim prostorom koji je sam po sebi negacija onoga što treba da
       predstavlja ta zgrada ili taj spomenik. Svaka crkva, palata ili muzej ima neko ranjavo
       mesto, kao neki nezarastao pupak na koji ga je hranila i pre vremena napustila majka
       Civilizacija. Linija španske civilizacije ukazuje se putniku izlomljena grubo i tužno. I ako je
       slobodno suditi po ovom što se vidi, u toj civilizaciji su i praznina i negacija jači od dela i
       stvaranja.


                                                            *


       Vrtoglava virtuoznost španskih mislilaca sva je utrošena na to da se veštački povežu ti
       krnji i tužni ulomci koji su trebalo i jedino mogli da budu ispunjeni stolećima rada i
       odricanja. Ali uzalud utrošena. Jer u svome savršenstvu, ta retorika otvara samo nove
       pustoši i goleti.


                                                            *


       Ovu je zemlju otrovao Istok svojim kultom sile i gospodovanja i zarazila Afrika svojim
       beznadežnim nihilizmom sladostrašća, krvi i lenjosti.

       Ma koliko da nastojim, ja ne mogu da se setim nijednog spomenika španske civlizacije
       koji nije ili nedovršen ili počeo da se ruši.


                                                            *
   161   162   163   164   165   166   167   168   169   170   171