Page 163 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 163

*


       Često se govori o tom koliko je složen, kako je spor i dugotrajan umetnikov rad. O tome
       se govori i piše, ali nikad se to, čini mi se, dovoljno ne zna i ne uviđa. Taj rad je takav da
       redovno izgleda da umetnik na neki način i u izvesnoj meri privremeno i prividno, zakida i
       krade nešto od života i za duže ili kraće vreme izgleda kao njegov dužnik. Umetniku je
       potrebno naše poverenje, često naša pomoć „na poček“. Ali svojim delom, ako mu pođe
       za rukom da ga ostvari, on to vraća životu, i to sa obilnim kamatama. A ceo proces toga
       kreditiranja, plaćanja i bilansiranja naročite vrste zamršeniji je od svakog drugog računa i
       knjigovodstva.

                                                            *


       Radeći na jednoj malo pripoveci, došao sam na ovu misao: pripovetka leži u meni gotova i
       cela, ali neodgonetnuta; rad na njoj ima neke sličnosti sa „ukrštenim rečima“. Pisac otkriva
       pojedina mesta, preskače ona koja ne može odmah da pogodi i ostavlja ih za docniji,
       srećniji trenutak, ali se stalno vraća na njih. Najposle, kad su dve trećine mesta
       dešifrovane, rad postaje sve lakši, nejasna mesta se otkrivaju sama. Tako dođemo do
       trenutka kad se cela priča sklopi i dobija svoj pun smisao.


                                                            *

       Kad čitam one koji na osnovu mojih tekstova pišu o meni kao o mudracu i moralisti, ja se
       najpre obradujem sujetnom radošću, a posle se zamislim i uplašim i, na kraju, postidim
       pred sobom. Tada vidim koliko je bio u pravu Vuk kad je pisao „da je to sasvim različito:
       znati o nekom poslu lijepo govoriti, i znati ga dobro i pametno raditi.“


                                                            *

       I u onom što sam čitao i, inače, u svojim maštanjima, ja sam uvek nailazio na ideju o
       bregu snova na kom nalazimo ostvarenja svojih najlepših zamisli. Čas je to bio davno
       sanjani „mirni i rosni brežuljak“ koji Koran obećava svojim vernicima, čas „quest’ermo
       colle...“ iz Leopardijevih snova i stihova. Na ovoj našoj zemlji to je uvek bivao negde u
       daljini i divljini pustih i zabačenih krajeva, gde se to najmanje moglo očekivati. Tu sam
       nalazio i ja svoj brežuljak, i to neočekivano kao što čovek nađe u travi izgubljenu
       dragocenost čiji je gubitak već bio prežalio, a koju će opet izgubiti, da bi je mogao ponovo
       tražiti.


                                                            *

       Njemu nijedna stvar na svetu ne znači mnogo, ne znači ništa, ako on o njoj ne može
                                                                                                              55
       odmah nešto kazati. I to kazati drukčije i neobičnije nego što je to ikad iko ranije rekao.

                                                            *


       Ne znam šta bih dao da se nisam nikad ispeo na tu osvetljenu pozornicu, ili da me sad
       neki milosrdan oblak zakloni i sakrije od očiju koje me gledaju.


                                                            *
   158   159   160   161   162   163   164   165   166   167   168