Page 164 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Među Geteovim zabeleškama iz godine 1787. u Rimu, za vreme karnevala, našao sam
ovu rečnicu: „Da li bi se moglo naći sredstvo da se sa belog kararskog mramora odstrane
sive pege?“

Zastao sam i zamislio se nad ovom istrgnutom rečenicom i učinilo mi se da u njoj vidim
tajnu izuzetne i izuzetno srećne prirode ovog velikog čoveka, koga je sreća uzela pod
svoje.

*

Čim vidite da se neki kritičar ili istoričar književnosti kreće više oko biografije pisca nego
oko njegovog dela, napustite tu lektiru. Iz tog čeprkanja po biografiji, iz kritičarevih
„poređenja" autorovog života i autorovog dela, i izvođenja „zanimljivih zaključaka“, nećete
saznati ništa korisno ni pametno. Razlog je prost: krenuli ste pogrešnim putem koji ne
vodi nikud i ničem.

*

Svaka javna biblioteka je riznica našeg zajedničkog dobra koje se zove: knjiga. Iz
biblioteke svi mogu da pozajmljuju, i zato bi trebalo svi da joj i prilažu, dok iz nje ne bi
smeo nikad niko ništa uzeti ni otuđiti.

*

U većini članaka, napisa i govora, u štampi, na radiju i televiziji ima ideja, teza, mišljenja i
sudova, ali vrlo malo činjenica i podataka. Većina tih pisaca i govornika biraju krupne
teme i daju oštre sudove o svemu, nastojeći da oštrinom i novinom izraza privuku pažnju
čitalaca i slušalaca; oni ne žele da pouče i prosvete, nego da ubede ili razuvere; oni ne
izdižu i ne osvetljavaju teme i ličnosti o kojima govore, nego ih bacaju sebi pod noge i
prave od njih pijedestal svojoj ličnosti.

*

Nekad sam pomišljao da bih mogao izdati naročitu knjigu pod naslovom „Snovi i pomisli“.
Dakle, odmah i naslov, i to bez knjige. U toj knjizi bio bi objavljen bar deo onog sveta koji
živi u nama, a koji nikad ne iznosimo u našim knjigama ni u našim razgovorima sa
bližnjima. Naravno da to nisam nikad ostvario i da je i ta knjiga ostala u svetu „snova i
pomisli“. Ali ponekad, u dobrim i visokim trenucima, čini mi se kao da sam i tu knjigu
stvarno napisao i objavio, pa se samo pitam zašto je među onih deset sivih tomova mojih
Sabranih dela - nema. Ali to su retki i uzvišeni trenuci, kad se ono što je bilo počne
nerazdvojno da meša sa onim što je možda moglo i trebalo da bude.

*

Oduvek sam se mnogo bavio rečima, bar ako je suditi po ovim mojim zabeleškama u
kojima je često reč o rečima. Ali, ako bolje sagledam, vidim da se priroda toga mog
bavljenja rečima s vremenom menja. Prvo su moju pažnju i moje interesovanje privlačile
reči koje sam ja sam IZGOVORIO ili koje sam ČUO od drugih, zatim: PISANE, ŠTAMPANE reči.
A danas se najviše bavim rečima koje nisu otišle dalje od mojih pomisli i razmišljanja i
koje obasjavaju ili zamračuju moju javu ili moje snove, ali koje neće nikad biti ni