Page 150 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Teško je i zamisliti kakvi sve nesporazumi mogu da iskrsnu u vezi sa knjigama koje mi
tako dobronamerno i, avaj, tako lakomisleno puštamo u svet. Jedni književnici na to
odgovaraju u štampi, brane se od kleveta i pogrešnih tumačenja, drugi ćute i trpe. Ne zna
se šta je od tog dvoga gore i teže. Svakako, jedno je sigurno. Ne može pisac ići svuda, za
svakim primerkom svoje knjige, i svakom zlomislenom i ograničenom čoveku, svakoj
guski i neznalici lično i naročito objašnjavati šta jeste, šta nije; šta može biti, a šta ne
može. Nažalost, ni približno se ne može predvideti ni odrediti šta sve nekom smetenjaku
ili manijaku može na um pasti pri čitanju jednog teksta. Stoga ne vredi mnogo ni misliti na
to, a još manje strahovati od nekih mogućih zala i neprijatnosti, jer mogućna su sva.

*

Ima pisaca koji opisuju vrelo mračne i zamršene stvari, ali kad ih čitate, vama se, pored
svih strahota, čini kao da se sve nekako sređuje i razvedrava, i to prema kraju sve više i
više. A ima drugih koji i ne opisuju naročito strašne stvari, uglavnom samo tok
svagdašnjeg života, ali čitajući ih vi imate stalno osećanje da u osnovi onog što kazuju
nešto nije lepo ni dobro, i da će biti još gore i bezizlaznije.

*

Još o rečima.

Reči izgledaju tako „rečite“ dok stoje osamljene, nevine i neupotrebljene; ako jedna ili
druga od njih i omane, zato ona treća govori za obe njih i kazuje još mnogo više od toga.
One su povezane u magično kolo kroz koje struji ritam celine; ako je neka od njih i troma,
nevešta ili umorna, one ostale je vuku, tako da se njeno zaostajanje i ne primećuje, i kolo
igra nepogrešno dalje.

Teži je slučaj kad rečima treba kazati nešto o rečima samim i njihovoj upotrebi u pričanju.
Tada one odjednom zaneme, ohladne, i leže kao mrtvo kamenje, kao da nikad nisu
govorile, igrale ni pevale. Kad je reč o rečima, reči ćute, dok o svima drugim ljudskim
stvarima i pojavama umeju, nekad manje, nekad više, ponešto da kažu. Čak i o ćutanju.

*

Bojim se da je ono što ću sada kazati ne samo nejasno nego i netačno. Pa ipak moram
da kažem. Između čovekovih misli i njegovih reči kojima te misli žele da izrazi postoji
ponajčešće očigledan jaz. Za svoje prve i osnovne misli on je teško i sporo nalazio izraze,
koji su iz početka morali biti jednostavni, rudimentarni, ali, s vremenom je broj tih izraza
postajao sve bogatiji a ljudi sami sve složeniji, dok se broj misli nije povećavao u istom
ritmu. Za svaku misao (i pomisao) čovek je nalazio sve izrazitije i sve prikladnije reči, ali i
za svaki nedostatak misli, ili njenu nemoć i nejasnost, čovek je opet nalazio reči. Tako se
u živom tkanju ljudskih jezika, s vremenom, stvarao sve veći broj jalovih, nezdravih ćelija
koje su pritiskivale one zdrave i žive, izazvane potrebom i oplođene mišlju. Zbog toga u
jezicima svih naroda, naročito južnih, postoje tolike reči koje nemaju misaone podloge i
cirkulišu kao lažne pare pomešane sa pravima.

*

Čini mi se da mogu kazati da nisam nikad ni tražio ni nalazio svoju inspiraciju u knjigama.
Pa ipak, lektira je na mene često uticala, ali ne kao uzor po svom obliku ili svojoj sadržini,