Page 155 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

U nas je postojala reč krematorijum pre nego što je takva ustanova uvedena i njena
zgrada sagrađena, i pre nego što je ijedan mrtvac bio spaljen, jer je davno već prešla
granicu naše zemlje sa štampom i naukom. Ne sećam se da sam ikad čuo glagol koji
označava akt spaljivanja (cremare). Sada kad u Beogradu postoji krematorijum i počinje
sve više da se upotrebljava, čujete sve češće da je neko kremiran. Zanimljivo je da niko
ne kaže, ni u govoru ni u štampi, spaljen.

Izgleda da za izvesne radnje i postupke sa negativnim i teškim značenjem naši ljudi
upotrebljavaju pre strane reči nego svoje. (Na primer: prostituisati se, amortirati, eksces,
kriminal, koitus, i slično.)

*

Redovno je tako da imamo određenu misao i da tražimo samo određene reči kojima
bismo mogli da je izrazimo i saopštimo drugima. A zatim, tražimo poredak i ritam za te
reči, koji bi najbolje služili tome izrazu. Ali se dešava i obrnuto, da se u nama jave neke
reči sa svojim ritmom i poretkom, koje nose živu i jasnu našu misao, kao što ponekad
more na proizvoljnoj igri talasa donosi zapečaćenu flašu sa porukom potonulog broda i
spasenih brodolomaca negde u daljini.

Ova dva načina na koja dolazimo do misli koju izražavamo u našem delu izgledaju
prividno u protivrečnosti među sobom, i nama se tada čini da samo jedan od njih može biti
pravi i „pravilan". Uistini nije tako; oba su ona i dobra i pravilna, kao što je tačno i stvarno
ono što nam donose, jer to je i u prvom i u drugom slučaju naša istinska misao koja samo
različitim putevima traži svoj pun izraz. Stoga o tome i ne treba mnogo misliti ni pitati se
na koji smo način došli do svoje misli i njenog izraza, nego samo nastojati da oboje bude
što bliže istini i savršenstvu.

*

Umetnik koji „ima uspeha“ nađe se u nemogućem položaju. Sva je njegova muka i
teškoća u tome što uspeh treba ponoviti, i opet ponoviti, i ponavljati ga tako - proklet da je!
- neprestano, u nepravilnim razmacima i u izmenjenom obliku, sve do potpune iscrpenosti
ili prevremenog sloma. A to znači po peti i deseti put ponavljati jednom već položeni ispit
pred kritičarima i čitalačkom publikom. Pri tom, umetnik je sam, sa svojim ograničenim
sposobnostima, a tumačenjima i „shvatanjima“ sve novih kritičara nema kraja, kao ni
bezbrojnim i ćudljivim zahtevima publike. Ko to može izdržati, i dokle? A sve i kad bi
mogao, da li je dostojno čoveka učestvovati u toj bezizglednoj i nemilosrdnoj utakmici?
Ne, nije.

*

Većina dobrih i dobrim duhom nadahnutih pripovedaka, nalazi se daleko od svih postavki i
pretpostavki, izvan svih teza i diskusija, a u najužoj vezi sa svim stvarnim i živim
objektima svake teze i svake diskusije koja se javlja među ljudima. Kažem „izvan“, a ne
„iznad“.

*

Ponavljam: mnoge su i velike opasnosti koje na nas vrebaju kad počnemo da starimo; sve
teže im se odupiremo, a neke od njih i ne primećujemo. Nažalost! Jedna od njih je