Page 148 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

trezniti - opijati; a varka će ga dodavati varci, do poslednje varke i njegovog poslednjeg
dana.

Nije to bilo tada još tako smišljeno ni sročeno, ali je postojalo, celo i određeno, i on se te
sjajne večeri obrekao i zaverio tome duhu igre i njenih zanosa i promena, ne što je tako
hteo, nego jer drukčije nije mogao.

*

Svašta sam slušao i čitao o stvaralaštvu i stvaraocima u umetnosti i uvek sam se, pravo
da kažem, čudio otkud to da se ta velika i stalna želja, da se govori i sudi o umetnosti,
javlja ponajčešće kod ljudi koji umetnost ne razumeju i ne vole. Verovatno da to dolazi od
potrebe tih ljudi da sebi i drugima objasne svoju nemogućnost da vole i nesposobnost da
razumeju; da je opravdaju pred sobom i pred drugima. On prirode lišeni shvatanja
umetnosti i ljubavi za nju, oni ipak svojim oštrim umom vide koliko je velika njena uloga u
svetu i bar naslućuju njenu snagu, a u isto vreme uviđaju jasno da su nesposobni da do
kraja prodru na to područje. Kako neće i ne mogu da se pomire s tim da postoji nešto što
je njihovom umu i shvatanju nepristupno, oni se bacaju na umetnost kao na „predmet“
svojih studija, u nesvesnoj želji da tu umetnost sa kojom se na svakom koraku susreću, a
koja za njih ostaje „hortus clausus“, savladaju bar spolja, da uzmu njeno tumačenje u
svoje ruke, da joj oni određuju prirodu, propisuju zakone i postavljaju ciljeve.

Tu negde, u dubinama crne zavisti i teškog osećanja manje vrednosti, treba možda tražiti
poreklo mnogih bahatih eseja i zamršenih teorija. To su prirodni neprijatelji umetnosti i
rođeni protivnici umetnika, oni zamračuju i zapliću puteve do umetnosti i zbunjuju čitaoce
(slušaoce ili gledaoce), a često i umetnike same. Nemoć se sveti a povređena sujeta želi
po svaku cenu da vlada i zapoveda, ruši i postavlja.

*

Da, to je ona, slaba a neuništiva, nevidljiva i nepriznavana, a svudašnja i svagdašnja,
večita i spasonosna poezija. Nju nije teško poznati. Sve su poezije sveta, svih jezika i
naroda, ma koliko različite izgledale, u osnovi iste. Sve one imaju isti izvor i isti uvir;
razlikuju se samo po svojim tokovima.

*

Nije stvar u rečima, nego u onom što one stvarno kazuju ili što bi htele da kažu; znači - u
namerama koje imamo upotrebljavajući ih, u smislu koji im dajemo kad ih izgovaramo ili
pišemo.

*

Čitajući istoriju, vi vidite u svima vremenima jednu istu, ili sličnu pojavu.

Umetnici koji su stvorili svoje umetničko delo, priznati naučnici, vojskovođe, državnici, ljudi
koji su se istakli ličnim podvigom i nečim zadužili svet - svi oni pre ili posle izađu iz sebe,
progovore, i kažu javnosti nešto o svom delu, u obliku izjava, polemika ili memoara. Neki
to čine opširno, neki sažetije, neki skromnije i pametnije, neki luđe i neumesnije. Retki su
oni, umni i do kraja uzdržljivi, koji odole iskušenju ili pritisku i ne progovore nikad,
ostavljajući svome delu da ono govori za njih. To su oni pravi, dostojni svoga dela, koji se