Page 146 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 146
polomiš i baciš u neki ugao i - sve će to izgledati kao gomila krteži i otpadaka nepoznatog
porekla.
Sve ovo ja govorim na osnovu iskustva, a ne zato što smatram da je staro bilo bolje od
novoga.
*
Mocartov koncert za klavir i orkestar A-dur K. V. 488, Listov koncert za klavir i orkestar A-
dur, Bramsov koncert za klavir i orkestar B-dur. Sve to za tri nepuna sata te iste večeri.
Slušao sam Mocarta kao uvek: uviđam da je lepo, ali ne znam zašto. I to neću nikad moći
znati, jer u toj muzici ima nešto što mi ne dopušta da mislim. To je kao beskrajan niz
kutija, sve jedna manja od druge i sve jedna u drugoj. Lepo u lepom, pa još lepše... lepota
bez kraja. Igra od koje čoveka izdaje dah.
A onda je došao List. Kao da me neko probudio iz najlepšeg nejasnog sna, sa namerom
da mi ispriča dugu, gromku i nezanimljivu priču, pa sam ljut, ali iz učtivosti neću to da
pokažem. Priča čiča, priča, a pri kraju svake rečenice vidi se da ne zna kako će glasiti
iduća, ali je siguran da će je izgovoriti. Ne priča, nego ubija. Ali tada, odjednom - oaza.
Oaza, puna zelenila, hladovine, voća, ljudi i žubora dobre vode. Klavir govori sam. Čara i
dočarava. To je lepše od svake lepote. Jeste, ali do đavola, tek što sam to pomislio a već
vidim da je čiča počeo neku svoju rečenicu kao da gluvima govori, sve bučnije i mučnije,
da me vuče za dugme od kaputa. I sve ode kako je i pošlo, do đavola, do plitkog i
dosadnog đavola sujete.
Spasao nas je Brams koji sve i vazda spasava. To je lepota koja me pirlita i ne nadvikuje
nego prosto postoji. I mi smo njeni, jer je ona naša. Ni najmanjeg nesporazuma. Nema
praznine. Sve je ispunjeno. Na kraju drugog dela trenutak čudne tišine koja nije od tkiva
naših običnih tišina, prosto odsustvo zvuka, nego kao neka bogata i divna zbunjenost
čitave jedne vasione.
A onda, jedan po jedan, ljudi počinju da kašljucaju i da se pomeraju u mestu, kao da su se
vratili odnekud iz daleka, svaki u svoje telo koje su bili napustili.
A na svršetku, Bramsov i Mocartov koncert su se slili u jedno, kao dva mora kad se
51
sastave iznad pustinje koja ih je dugo rastavljala.
*
Nekad je i kod mene ne samo svaku reč nego i svaki zvuk pratila cela povorka osećajnih i
misaonih asocijacija. Sad više toga nema. Zauvek je usamljena reč slaba, tako da moraš
da je ponoviš; pa i to ne pomaže ništa.
I sve bi se to podnelo kad nas ne bi mučila misao, jasna i tačna u sebi, da sve te
asocijacije i sada postoje i žive oko mene, samo ih ja ne osećam i ne čujem. A sve te, za
mene nečujne lepote drugi čuju, i beru ih i nose kući kao pune naramke cveća.
*
