Page 149 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 149

u tom delu pojave pred svetom i u njemu i nestanu, ostavljajući dokonoj masi običnih ljudi
       i profesionalnim komentatorima sva moguća i nemoguća tumačenja, objašnjenja i
       nagađanja.


                                                            *


       Pisac koji pokaže izvesnu veštinu i ubedljivost u opisivanju ljudi, njihovih postupaka i
       duševnih stanja, počinje, s vremenom, sam sebi da postavlja nove i sve teže i složenije
       zadatke. Pri tome on može da vidi kako je to težak, gotovo bezizgledan posao, i kako je
       mali broj ljudskih misli i osećanja koja se mogu shvatiti i obuhvatiti, izraziti i prikazati. Šta
       osećaju i šta misle ljudi u izuzetnim i sudbonosnim trenucima? Kako se ponašaju, čime se
       brane ili teše?


       Na primer, mladić koji je otišao sa devojkom koju voli u planinu, hteo je da uzabere cvet i
       da joj ga pokloni (a i da pokaže svoju spretnost, snagu i odanost), otisnuo se niz liticu i
       sad pada pravo i nezaustavno u duboki ponor.


       Ili: zaverenik koji, prema dobro izrađenom planu, dolazi na ugovoreno mesto, gde treba
       da nađe drugove sa kojima će izvršiti državni udar i oboriti omraženog tiranina, ali umesto
       drugova zaverenika nalazi tu tiraninove žbire, i oni ga sada vezuju, uz psovke i udarce,
       dok u uglu velike sobe gleda već povezane svoje drugove.

       Ili: čovek sa trideset saputnika, u avionu koji gori, pada sopstvenom težinom sa visine od
       tri hiljade metara.


       To bi trebalo opisati, majčin sine!

                                                            *


       Uvek će ljudi tražiti slike i priče, igre i prizore koji govore o ljudskim sudbinama. Menjaće
       se oblik prikazivanja, već prema menama vremena, ukusa i tehničkih mogućnosti, ali ljudi
       neće nikad prestati da traže igru koja im govori o sudbinskim putevima pojedinaca ili
       zajednica onakvim kakvi su ili kakvi bi trebalo da budu. Ta igra je očigledno njihova
       stvarna potreba, bilo da im daje prizore u kojima mogu da vide (ili misle da vide) sebe, bilo
       da prikazuje fantastične slike i izmišljene događaje u kojima mogu da zaborave sebe i sve
       bede i protivrečnosti sopstvenog života. Spektakl će ostati ljudska potreba dok god je ljudi
       ili bolje rečeno, dok su ljudi ovakvi kakvi su; i onaj ko im ga nudi naći će uvek gledalaca i
       platiša, i njihovog razumevanja i pljeska.

                                                            *


       Ono što je glavno u životu, ono što nas diže i nosi, rukovodi i održava, to nije umetnost,
       pa ni književnost. Mi smo se samo uhvatili za književnost, jer nismo imali za šta drugo da
       se hvatamo u tom životu koji nikad nismo potpuno ni sagledali a kamoli shvatili i savladali,
       a u kome i nas same nikad niko nije tačno ocenio ni pravo shvatio. Čudo takvog života je
       u tome da smo uopšte - pa ma i ovako zaobilazno, skupo i teško - prošli kroz njega.
       Književnost je, u stvari, bila povod, samo pokazatelj, „nur ein Gleichnis“. Tako treba sve
       gledati i razumeti.

                                                            *
   144   145   146   147   148   149   150   151   152   153   154