Page 142 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 142

pokušavale da od njih načine četiri stiha ili parče proze, nekad sa manje a nekad sa više
       uspeha, ponajčešće bez uspeha i bez rezultata uopšte. One su me i dovele ovde gde
       sam.


                                                            *


       Umetnost je i u tom slična životu: izgleda kao igra, a u stvari je đavolski ozbiljna stvar; i
       utoliko ozbiljnija ukoliko više liči na igru.

                                                            *


       Jednu reč - tako sam usnio - svega jednu reč mogu da kažem ljudima i svemu oko sebe.
       To treba reći odmah, i od nje će zavisiti sve ostalo, ja i moja sudbina.


       Pošto sam osetio svu težinu toga sudbonosnog trenutka, ja sam rekao tu reč - da li je bila
       moja? - i ona je, na moj užas, zato što nije bila prava, ostala bez odgovora i odjeka.

       Tada je nastupio drugi trenutak - jednak večnoj večnosti - trenutak jasnog saznanja da je
       sve svršeno, izgubljeno i to nepovratno, nepopravljivo.


                                                            *


       Davno sam pročitao ovu bajku.

       Bila neka kneginja, pa kad je došao red na nju da bude kraljica, ona je prepustila presto
       drugome, a sama otišla, preobučena kao seoska devojka, da po svetu traži svog
       nesrećnog prijtelja koji se bio izgubio. Na putu je sretne neka starica i pozna, pa kad se
       starica začudi što je vidi takvu, siromašnu i napuštenu, kneginja joj odgovori:


       - Nisam ja, dobra majčice, sama kao što izgledam; imam ja veliku pratnju briga, žalosti i
       bolova.

       Davno sam to pročitao, ali i danas mi se desi da sretnem čoveka ili ženu čiji me izraz lica
       podseti na tu bajku.


                                                            *


       Između pojave koju zapazim, i koja me uzbudi, i njenog pisanog izraza, razdaljina biva
       sve veća.

                                                            *


       Svemu što se javi u tvojoj svesti ili iskrsne pred tvojim očima, gledaj da odmah daš neko
       ime. Učini to brzo, što pre, ne tražeći dugo i ne birajući mnogo; zadovolji se približno
       najboljom reči koja ti dođe pod pero. Glavno je, požuri i ne oklevaj, jer već za koji dan, za
       koji sat ili za koji minut samo, neće od toga ostati ništa do imena. Tako ćeš bar od svojih
       taških i prolaznih reči stvoriti sebi riznicu, stvarniju od svega što si video, čuo, mislio i
       osetio, trajniju od onog što si lično doživeo, pa i od tebe samog. Jer, i sam vidiš da ljudske
       stvari, bile one iz osećajnog ili misaonog sveta, ili iz takozvane stvarnosti, ne traju dugo, i
       menjaju se lako.

                                                            *
   137   138   139   140   141   142   143   144   145   146   147