Page 115 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 115
Ja, koji sam sebe pregazio davno, kao malu reku na dalekom putovanju, i zaustavio
vreme koje se meri sunčevim hodom, mogu još samo da slušam bezimene melodije
zemlje, čoveka i njihove sfere.
Prešao sam granice postojanja neprimetno. Ni traga od želje da se vratim sebi. Samo da
mogu, kao suvo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se
pretvorim i da živim ljudima i njihovoj zemlji potpuno i razumljivo prenesem bezimene
melodije života, na pozadini ove noći bez sna i svetlosti.
*
Ja nisam sposoban da sebe sagledam ni u celini ni u pojedinostima, čak ni trenutno. Po
svojoj prirodi ja mogu da volim sebe, kao i ostali (i to ponajčešće i činim), ili da se mrzim
(često činim i to), mogu čak i da se klevećem, ali ne mogu i ne umem da se mirno
posmatram, da se pravedno i stvarno ispitujem, optužujem, sudim, i prema zaključcima
tog suda - popravljam.
