Page 195 - Odiseja

Homer: Odiseja

Te uglavivši smrt i Keru proscima svima
170 U grad preslavni pođ'te, a od vas dvojice neću
Dugo izbivati ja, jer vrlo željna sam borbe.«
Reče i zlatnom njega Atena palicom dirne;
Čisti i oprani plašt i košulju najprije metne
Oko prsiju njemu i stâs mu povèćā i snagu;
175 Opet crnomanjast bude i obrazi postanu jedri,
A oko čȅljūsti učas narástē mrka mu brada.
Tako učinivši ode Atena, u kolibu tad se
Vrati Odisej, i sîn se Telemah začudi mili,
Snađe ga strah, da ne bude bog, i odvrati oči,
180 Besjedu započne s njim i krilate prozbori r'ječi:
»Drukčiji negoli prije, o tuđinče, činiš se meni,
Druga je odjeća sada na tèbi, drugo je t'jelo!
Ti si doista bog, od vladara nèbeskīh jedan!
Nego se smiluj, a mî ti i žrtava dat ćemo milih,
185 Dati i hubavih zlatnih daróvā, samo nas štedi.«
Njemu odgovori na to Odisej, divni stradálac:
»Ja ti nijesam bog, ta čemu me za boga držiš?
Nego sam otac tvoj, zbog kojega nevolje mnoge
Trpiš i uzdišeš pateć od ljudi nasilja svaka.«
190 Tako Odisej reče i poljubi sina, i njemu
Na tle se odroni suza od lica, koju je dotle
Jednako potiskivo; Telemah još vjerovat ne htje,
Da mu je otac to, te progòvorī ì reknē ovo:
»Ti moj nijesi otac Odisej, nego me zli duh
195 Nekakav vara, od sàdā još više da žalostan jesam,
Jer to smrtni čovjek učiniti mogao ne bi
Svojom vlastitom voljom, već ako sâm bog da dade,
Koji po volji lako mladića čini i starca;
Starac si bio doskòra, obučen bio si ružno,
200 A sad si bozima sličan, vladarima širokog neba!«
Odgovarajuć njemu Odìsēj dosjetljivi reče:
»Nije, Telemaše, pravo, da preveć se čudiš i diviš
Svojemu milom ocu, kad ovdje pred tobom stoji!
Neće ti drugi više Odisej ovamo doći!
205 Ja sam, kakva me vidiš; u očinsku vratih se zemlju
Poslije dvadeset ljeta natrpjev se te se nalutav.
To je djelo Aténē pljenjàčicē, koja ovàkva
Evo učini mene po svojoj volji, jer može;
Sad me čini nalik na prosjaka, a sad me opet
210 Slična čini mladiću obúčenu odjećom krasnom.
Lako je bogovima, vladarima širokog neba,
Čovjeka kojega sada ukrasit, a sada nagrdit.«
Tako rekavši sjedne Odisej, te se Telemah
Rasplače lijući suze obujmivši vr'jednoga oca.
215 I sad snađe njih obojicu želja da plaču;
5
Oni cviljahu glasno, nemilije negoli ptice
Orli il' jastrebovi krivònoktī, kojim su ptiće

5 216. Odisej i Telemah plaču; vidi 4. pjev. st. 185.

195