Page 193 - Odiseja

Homer: Odiseja

Ali tuđinca tog, kad je tebi u kuću došo,
Ja ću odjećom krasnom obúći: košuljom, strukom,
80 Dvosjekli dat ću mu mač i potplate na noge obje,
Pa ću ga dati opremit, kud vodi ga srce i duša.
Ako te volja, a tî ga u oboru drži i časti,
A ja ću poslati za nj odijelo i svakakve hrane,
Neka se hrani, da tebe i tvoje ne bi izjedo.
85 Onamo među prosce dopustio ne bih mu ići,
Jerbo su oni preveć bezákoni, previše b'jesni,
Pa bi ga dražiti stali na moju preljutu žalost.
Muka je velika štogod med ljudima mnogim učinit,
Ako je tkogod i snažan, al' oni mnogo su jači.«
90 Njemu stradálac divni Odisej progovori na to:
»Dragane, kad je riječcu i meni slobodno reći,
Doista srce se kida i moje, kada vas slušam,
Štò vī velíte za pròsce, bezákonja pò kući tvòjōj
Kako li grade tebi uz prkos, čovjeku takvu.
95 Reci mi, rado l' se tome podvrgāvāš, ili na tèbe
Narod ovamo mrzi božanskome poslušan glasu?
Il' što zamjerit braći imadeš, u koju se uzda
Čovjek, kad bore se za nj, ma bila i velika kavga?
Kakva sam srca ja, ej mlađahan da sam tolìkō,
100 Kò sīn Odìseja da sam nezázornōg, ìl' sām Odìsēj
S lútānja kući da dođe (jer nade jošte imádē),
Neka bi slobodno glavu odvalio dušmanin s mene,
Ako im svima ne bih na nevolju, na muku bio,
U dom Laèrtova sina Odiseja kada bih ušo!
105 Ako l' bi mene ovi savladali jednoga mnogi,
Pa ja bih volio onda, da ù mōm me ubiju domu,
I da poginem tako no djela nepòdobna motrit,
Gdjeno zlòstāvē oni tuđince i sluškinje grdno
Tamo i amo gone po dvorima krasnim i k tome
110 Vino istaču do dna i piju ga i hljebac jedu
Utoma, samo onako, bez prestanka, kraja i konca.«
Razumni na to njemu Telemah odgovori ovo:
»Evo ću i to ti, stranče, po istini kazati pravoj.
Niti narod mrzi mène, niti me vr'jeđa,
115 Nit' što zamjerit braći imadem, u koju se uzda
Čovjek, kad bore se za nj, ma bila i velika kavga.
Ta pojedìncē samo rasplòđāvā rod naš Kronìōn:
Samo jednoga sina, Laèrta, Arkìsije rodi,
Samo Odiseja otac, a samo mene Odisej,
120 Te me i ostavi on ne naljubiv se mene u dvorma.
Tako u našemu domu imámo svu silu dušmánā,
Jer koliko je god gospodara otokom silnih:
Sami, šumovitome Zakintu, Dulihiju jošte,
I kolìkō ih svih po brdovitoj Itaci vlada,
125 Svi ti mater mi prose i kuću rastaču c'jelu;
A mati niti se može od udaje néćati mrske,
Niti se udati može, a oni izjedaju kuću
Pa mi je troše, a brzo i mène će oni pogubit.

193