Page 199 - Odiseja
P. 199

Homer: Odiseja


                                 »Aj Telemah je svoj izvršio posao drsko
                                 Došavši s puta, a mi smo govorili, nikad da neće!
                                 Nego najbolju lađu u pȕčini rinimo dajmo,
                                 Pomorske dajmo veslače sabèrimo, brže da odu
            350                  Zasjedačima javit, nek brzo se povrate kući.«
                                    Još i ne izrekne to, a Amfìnom opazi lađu
                                 U predubokoj luci — okrenuv se sa svoga mjesta —
                                 Gdje savijaju jedra brodari i veslima mašu,
                                 Pa se slatko nasmije i ovo drugòvima reče:
            355                  »Ne treba brzo da šaljemo glas, te već su u luci!
                                 Bog im je rekao koji, il' sami spaziše valj'da
                                 Lađu gdje dolazi već, i ne mogoše nikako stić je.«
                                    Reče, a oni se dignu i otiđu k obali morskoj
                                 Ì lāđu crnu brzo povúkū oni na suho,
            360                  Za njima oružje njihno iznesu prehrabre sluge.
                                 Tada u skupštinu pođu na iskup i nikome drugom
                                 Među se nè daše sjest ni mladíću nì stārcu kojem,
                                 Onda Eupitov sin Antìnoje prozbori njima:
                                 »Ao, kako su tog osokolili čovjeka bozi!
            365                  Naši su zasjedači po brdma vjetròvitīm danju
                                                            10
                                 Sjedili vazda jedni izà drugīh,  a kad bi sunce
                                 Zašlo, na suhu mi ne noćismo, nego po vodi
                                 Brodismo u lađi brzoj i divnu čekasmo zoru
                                 Vrebajuć, kako bismo Telemaha mogli ulovit
            370                  Te ga pogùbit, al' bôg je međùtīm ga dòveo kući.
                                 Nego jadovitu smrt Telemahu dajmo odluč'mo
                                 Ovdje, neka nam više ne pobjegne, jer mi izvršit
                                                             11
                                 Nećemo, mislim, svojih posálā,  dokle je on živ.
                                 On je već razuman svjȅtom i úmom je razborit svojim,
            375                  À nama nikako više ugađati ne misle ljudi.
                                 Nego na noge sad, dok u skupštini nije Ahejce
                                 Skupio! jer on, mislim, skanjivat se nimalo neće,
                                 Nego će srdit ustat u skupštini ì svīm će reći,
                                 Da smo mu prijeku smrt pripremili, ali ga nismo
            380                  Stȉgli, a národ nêće pohváliti tàkva zločínstva.
                                 Samo ako nas narod ne zlòstāvī, te nas iz zemlje
                                 Naše ne progna, da u tuđ otíći moramo narod!
                                 Nego pretècimo njega i ubijmo gdjegod dalèko
                                 Od grada ili na putu, da nama blago s imutkom
            385                  Zapadne, svakome dio po pràvici, à kuću dajmo
                                 Njegovoj majci, a s njome i onome, za kog se uda.
                                 Nije li riječ vam ova po ćudi, nego želíte,
                                 Da on ostane živ, od oca sve da imade,
                                 Onda mu ne smijemo imutak trošiti dragi
            390                  Obilno, kupeć se ovdje, već svaki iz kuće svoje
                                 Neka donosi dare i kraljicu prosi, a ona
                                 Pošla za onog, tko najviše da i koji je suđen.«

                   10
                     366. »jedni iza drugih«, tj. često su se izmjenjivali da se odviše ne umore, jer je zasjeda trajala dulje nego
                   što su prosci očekivali; vidi 4. pjev. st. 632 i d.
                   11  373. »svojih posala« — misli se prosidba Penelope.

                                                                                                       199
   194   195   196   197   198   199   200   201   202   203   204