Page 29 - Emir Kusturica - Sto jada

У болници се свуда осјети мирис хлора и чистог алкохола. Кроз стакло у средини врата
видјело се како Азра спава на болничком кревету. Чело и образи били су јој жути, као да је
жуманце ставила да испегла кожу на лицу. Отворила је очи и пружила ми руку испод
покривача. Насмијала се и испод мадраца извукла велики камен извађен из њене жучи.

Видјела је да сам забринут.
- Не брини, жути жутују а црвени путују! - поносно је вртила камен лијево-десно.
- Видиш, Азра, кол’ко је то слојевито?!
- Мислиш сложено! - рекла је и насмијала се.
- Богами, слојевито, види.
- Како је стари, је л’ се вратио с пута?
- Јесте, још прекјуче!

Не знам зашто сам слагао да је отац стигао раније. Лажи се вежу једна за другу као нова
цигарета на жар опушка!
- Безбели, излази свако вече?
- Не, не, никако! Скоро ниједном није ишао на тарли-тарли!
- Немогуће?
- Мислим, знаш њега, дође кући, кува, спава!

- Је л’ чисти за собом?!
- Онако!
- Шта онако?
- Што он не почисти ја довршим!
- Видиш ти! Кад мене нема у кући, он никуд не иде?! Мораш ми нешто учинити...
- Свакако.
- Има најмање пет мјеста гдје он штека своју плату! Некад гурне коверту испод ладице у

нахткасни крај главе, некад стоји на казану, једном је држо у фрижидеру, чак је у чарапе
паково! И, што је најгоре, стално мијења мјесто! Ти прошњухај!
Видјела је да немам „шњухаторске“ намјере.
- Је л’ он теби даје нешто од плате?
- Даје, али копка ме колко себи оставља!
- Шта те брига ако даје довољно...

- Брига ме, једва састављам крај с крајем! Цифра пише на коверти!
- Наљутиће се!
Знам да између оца и мајке треба бити неутралан. Изненада ме све ово насмијало.
Вјероватно због радости што смо послије свега сви живи, не и здрави, али опет - живи,
незаустављиво сам се церекао, а Азра није могла да схвати због чега смијех.
- Ајде бјежи, магарац један, ти ми се подсмијеваш!
Загрлим је да се смири. Она стави главу на моје раме и шути. Тако ћутке лежимо на

болничком кревету док главна сестра не огласи крај посјете.
Доктор Аипа ме зауставио на излазу из болничког ходника:
- Још да стигне хистопатолошки налаз!
- Шта је то?
- Хоћу да искључим оно најгоре! Карцином!
Као да је брзина којом сам трчао повратну туру из болнице одређена жељом да што прије

будем далеко од ријечи карцином. Још сам ја мали! Не може се побјећи од ријечи и њеног
значења! Посебно тако крупне и опасне. Нестао сам из болничког круга, спустио се пјешке